Istočnik

Стр. 104

И С Т 0 ч н и к

облику излијевања покајних чувстава, или у облику исповиједања гријехова, или у виду уздисаја о помиловању кајућега се грјешника, или у облику молбе, да му се пошље благодатна помоћ, без које нема нити може бити истинитога и искренога сокрушења за гријехе и исправка грјешиога живота. Ради покајања и исповиједања гријеха они су установили свете постове, а нарочито свету четрдесетницу, чије је богослужење, можемо рећи, слатки излив кајуће се душе, које може дирнути и обратити к Богу и најгрубље срце. Проповијед цркве о покајању сложепа је у одре^ »ао учење о покајању, као тајни. По учењу цркве, покајање је таково свештенодјејство, у којем вјерни, послије усмене исповиједи гријеха својих пред свештеником, уз видљиво од њега изјављено опроштење, невидљико се разрјешује од гријеха самим Исусом Христом. Каково се расположење тражи од покајника? Од покајника тражи се прије свега скрушеност за гријехе своје. „Ви ; браћо најљубазнија, учио је св. Кипријан, кајући се, разгледајте своје гријехе, дозиајте најтежу кривицу своје савјести. откријте очи срца, да познате свој пријеступ. Што смо више сагријешили, тијем смо више дужни оплакивати". — Кад је плач Петров, учи св. Златоусти, изгладио тако велики гријех, то како да ти не загладиш гријеха, кад будеш плакао? Јер, одр ћи се свога Господч, бјеше не мали пријеступ, већ велики и врло важан, па ипак су сузе загладиле гријех. Плачи и ти за свој гријех али плачи не зато, да те само виде, већ горко, као што је плакао Петар; нзводи потоке суза из саме дубљине душе, да би ти се Господ смиловао и опростио тебм гријехове твоје. (Бесј. о пок. 3.). При томе су св. оци упућивалп, да скрушеност и плач не треба да је због тога, што је гријех достојан казне, и што може навући на нас несрећу, већ због тога што гријехом врије^амо највећега добротвора и Оца, што му се показујемо незахвалнп и што смо постали њега недостојни. — Кад сагријешиш, пише тај исти свети учитељ, плачи и стењи не зато, што ћеш бити кажњен, јер то ие значи ништа, већ зато, што си ти увриједио свога Владику, којц је толико кротак, толико те љуби, толико се брине за твоје спасење, да је дао Сипа Свога. Ето, зашто треба да плачеш и стењеш, и плачеш непрестано. Јер у томе се састоји исповијед (2. посл. Кор. бес. 4.). Да се стече ова спасоносна скрушеност потребно је прије свега, слично блудному, доЛи к себи, свратити пажњу са спољашњих предмета, који растресују нагпе мисли и чувства, отрести се свјетских задовољстава и угодности, ма и невииих и сабрати се на свом душевном стању. Затим, друго, слично блудному, прегледати стање душе своје,