Istočnik

Стр. 230

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 15.

вење мора иматн таке карактерне особине, које су кадре да убиједе мислећи дух људски о његовој вјероватностн. Ове особине назив.љу се биљезима откривења. Општа иодјела биљега истинитога откривења претпоставља спољашње биљеге, који истјечу из садржаја самога откривења. Ови пошљедњи дијеле се на негативне и позитивне. Међу негативне спада: одсуство унутрашњих логичких протусловља међу појединијем истинама откривења, а и одсуство противусловља захтјевима морала и појму о узрочнику откривења — Богу. Но разумије се само по себи да чистоћа од тих и сличних недостатака не може служнти као погпуно јамство за божанско поријекло открнвења, јер им се могу уклонити у знатној мјерп и природне религиозне науке. Позитивни унутрашњи биљези откривења имају у том погледу више одлучујуће значење. Они указују на несравњиво превасходство откривења пред свијем природнијем производима људскога ума. Овамо спадају: безусловна истина, морална чистоћа и висина откривене науке, потпуно задовољење том науком религиозно-моралних потреба човјештва, несравњиво благотворви утјецпј њезин на сав у опште душевни људски живот, а и присуство нових истина и та^ана у откривењу. На ове биљеге истинитога откривења указује се у дјелима најстаријих хришћанских писаца. Тертулијан указује на необично благотворно дјеловање хришћанске науке као на доказ њезине божанствености. Климента Александрнјски указује на истиниту просвјету, распрострту хришћанством по свем свијету, као на биљег њезпнога божанственога поријекла. Особито потанко раскривени су унутрашњи биљези божанствености хришћанскога откривења, узети из његове унутрашње суштине, из његовога духа и силе, у дјелима блаж. Августина. Његова свједоџба је тијем драгоцјенија, што њему хришћанство није било вјера отаца, да ју је примио традицијом и васпитањем. Августин је био у почетку незнабожац, и њега је покорила унутрашња сила и моћ хришћанскога откривења. Многи најновији филозофи, који ни у Христа не вјерују, дају хришћанству у том погледу трибут правице. Оваково дјеловање хришћанскога откривења на човјегатво објашњује се присуством у њему нових истина и нових начела за религиозноморално развиће човјека. Истинито откривење мора да јавља о истинама, до којих човјештво није могло да до^е путем природнога познавања, и да обнавља у свијести човјештва истине, заборављене или изврнуте лажним људским закључцима. Оно мора да уноси нови дух, нови виши поредак у религиозно-моралне одношаје људске и битно