Istočnik

Бр. 21.

ИСтОЧНИК

Стр. 325

једном оста пуста сирота са три кћери. И ако су му биле кћери вриједне и радо су зара !јивале, али нијесу имале посла, па је цијела породица била већ дпшла у очајање. Чувши за то св. Никола, на^е јој се у невољи. Преко ноћ долази и док спавају баца им пуну кесу новаца у собу. Сјутра дан се не мало зачудише, кад наЈјоше онолико новаца, али им најтеже бијаше, што не могоше дознати, ко је тај њихов избавитељ, да му се бар срдачно захвале. И по други пут тако ради, па и по трећи. Но овога пута не би старе среће, јер опазивши отац звеку новаца, излети из собе и стигавши доброга пастира паде преда-њ и сузним му се очима поче захваљивати. Светитељ га придиже и рече, да за све треба само да Богу захвали. Ето то је један од оних многобројних примјера, из којих се најљепше види, на који је начин потпомагао сиромашне и биједне св. Никола. Славу је избјегавао, али су му је његова дјела сваким даном множила, она му је сваким часом расла. Ох, колико је и колико пута слушао — себи немиле, али потпуно заслужене — пуне похвале и за сујетне људе тако миле ријечи ! Браћо! Ето примјера, ето узора, па да никад не залутамо. Св. нам је Никола показао, како нам треба радити, како ли свој живот проводити, па да стечемо вјечно блаженство. — Па метнимо руку на срце и искрено се запитајмо: да ли ми доиста тако радимо? Да ли се ми угледамо на свога великога светитеља, те да ли помажемо сиротињи ако не онолико, колико је он то радио, а оно онолико, колико смо у стању ? — Браћо! Искреност нас наша поражава, сијече! Ох, како ми је тешко, али морам рећи, да се ми често заборављамо! Често се међу нама нађе и таких, који с гнушањем гледају на сиротињу и високо се уздижу због богаства свога не сјећајући се ријечи Христових гдје каже: „члда, каки> неВдокк оуповдкацилп^. на коглтство кт* цлрстви кожп книти" (Мар. X. 24), а на другом мјесту: „Клджени плдчбшЈи: Уаки> тУи оут г кш1тса" (Мат. У. 4). — Горде се и високо дижу са својим имањем и траже само земаљскога задовољства, угађају тијелу, а сасвим заборављају на душу своју. Ох, безумници, тешко вама, јер сте ви ро^ени, да вјечито патите! Та зар је лијепо, зар је паметно, зар је корисно претпоставити вјечноме животу овај кратки тренутни живот; зар је хришћански вјечно уживање у правој сласти замијенити земаљским уживањем, које само трује и погани човјека! Ох, колико духова пропане, колико ли живота угине само због прећераног земаљског уживања! Браћо! Немојмо се лакомити за богаство и жудити за земаљским благом, већ послушајмо ријечи свога Спаситеља: „не иецутесд д8ш«к>,