Istočnik

Бр. 22.

ИСТОЧНИК

Стр. 345

Књиткевне оцјене и прикази. Историја српеке књижевности Према наставном плану за средње школе саставио Јован Грч.иИ Потпором високог кр. угарског министарства богочасти и јавне наставе. У Новом Саду. Српска штампарија Браће М. Поповића. 1903. 8° ХГ. | 290 | 1 л. Цијена 4 круне. У нашим школама и у нашим интелигентним круговима осјећа се већ одавна потреба за добром историјом књижевности. пошто је Новаковићева књига постала одвећ ријетка, а уз то и приличво застарјела. Новији покушаји (Симићеве лекције из историје српске књижевности и Бошковићева Писма из историје српске књижевности) нијесу такођер могли задовољити, пошто се у њима није генетичким путем приказао душеван развој српскога народа, а још мање је показана тијесна веза између књижевника и пародне средине, из које су исти књижевници поникли. Што је ову задаћу тешко извести разлог је тај, да је у нас врло мало добрих појединих расправа, које би у детаљима приказивале, тумачиле и оцјењивале поједине књижевне раднике, или покушале расвијетлити поједине књижевне епохе. Без таквнјех добрих монографија још ћемо дуго изгледати добру историју књижевности. То је узрок да и Грчићева књига не може задовољити. Док су раније историје књижевности радили и састављали људи стручњацн, ову је радио човјек нестручњак, те је сасма и природно, да су грјешке, поред споменутих незгода при писању литерарне историје, још крупније, још замашније и стога, што писац није умио да савлада градиво, које му је на расположењу стајало. Нас на овоме мјесту поглавито занима најстарији перијод и сгара српска књижевност, која је, као што је познато, више богословског карактера, те подједно и обрада црквене литературе. Примивши хришћанство од стране Византије, те знамените представнице средњевјековне културе, природно је било, да су нам од ње са доласком црквених и богослужбених књига, заслугом св. апостола Ћирила и Метода, почеле струјати и остале културне струје. На првом је мјесту јака тежња за монашким животом, која је током X. и ХГ. вијека одузела Византији најбоље снаге и упутила их на усамљено богоугодно живљење. Света Гора у то вријеме постаје духовни културни центар тадашње источне империје, а утјецај тога центра на брзо се поче опажати и на сусједним словенским племенима: Србима и Бугарима. Са заснивањем самосталне српске државе под Стеваном Немањом опажа се тежња за стварањем српскога центра у тадашњем духовном сједишту Св. Гори. Настојањем Немање и св. Саве заснива се на Атону манастир Хиландар, а из Хиландара отпочиње са св. Савом књижеван рад, по узору тадашњих византијских књижевних производа. Наша Житија, љетописи краћи и опширнији само су имитација византијских продуката, јер се карактерне особине овијех наших средњевјековних продуката поклапају са особинама византијских. Оно истина да је у Византији током средњега вијека било књижевних иродуката небогословске садржине, али ту врсту литературе нијесу његовали византијски монаси, па се зато с том врстом књижевности и не сретамо у нас, пошто књижевни радници у нас бјеху махом монаси, који се|угледаху на византијске монахе. При оцјени наших средњевјековних продуката ваља дакле имати свагда на уму овај снажни утјецај Византије на нас, јер се без тога не могу добро