Istočnik

Стр. 74

источник

Бр. 5. и 6

цјењујући своје силе погордише се и устадоше на Вога Творца свога, да га превисе или бар достигну. И зато их је казна Божја постигла. Бог их је збацио с неба у адску таму, да из мрачних својих тамница од тада излијећу и л»уде сличним путем на гријех наводе. Сјетите се пада наших прародитеља. Каквом лукавом препреденошћу и медљаним ријечима слади Сатана Еви будуће блаженство! Ее Леше ви умријеши (кушајући од плода дрвета познања добра и вла). Него зна Бог, да %е вам се у онај дан, кад окусише с њега, отворити очи, иа Кете иостати као богови и знати, што је добро и зло х ). И кад анђеле саблазни такво осјећање, камо ли не ће слабу, ташту и славољубиву жену и њој за љубав и мужа јој! Зашто да Бог сам ужива оно право — мисли жена — зашто и ми не бисмо могли бити као он? А око, тај први саблазнилац човјеков, већ чини своје. Раширило се као у вола, сија од вруће жеље и плод на дрвету још љепшим и примамљивијим види срце гори од врућине и раснињања, нога и сама крочи ближе, рука се чисто и сама од себе дижо, да узабере забрањени плод, а не види, колика пропаст зија, да прогута зачетнике човјечанства и њихов род. Па и овај млади син, горд и жељан славе и слободе, одбија, се од оца свога, иде у далеку земљу мислећи, да свуда руже цвјетају, да ће му у слободи боље бити, него у аоплом очином загрљају. Ске, што још немамо, чини нам се боље и веће од онога, што је у нашој руци. И син овај нада се, да ће му се, пошто се одијели од оца, очи отворити и угледати, колико је златна слободица. И даде се свом снагом на уживање те слободе: иросу имање своје живе&и блудно. А зар је са другим грјешницима друкчије?! И њима је тако слатко извити се испод закона Божјега и живјети по вољи, пустити страстима на вољу и развити крила у слободи и разноликости гријешења, удаљити се од Бога и његова закона тако далеко, као што овај блудни син од свога оца отиде у далеку земљу. Али руже цвјетају, па и прецвјетнју. И дође вријеме, када цвијет опадне и вјетрови га разнесу и остане само гола, суха стабљика, пуна бодљива трна, да прича о негдашњем мајском сунцу и лахору благом. И та суха стабљика тужи дане своје у осами, јер је оставише сви, који се бајем и мирисом њезинијем негда напајаху: неста баја, неста и друштва несташних лептирова! Па и са блудним сином тако би. Кад иотроши еве, иосшаде велика глад у оној земљи, и он се на^е на невољи. Није чувао бијеле паре за црне дане. У бурној вреви претјерана весеља и уживања, гдје се груд у човјека бијесно надима, да прсне, ко би помишљао на невољу и јад?! Подупиран веселим јецима 4 ) I. Мојо. 3, 4 — 5.