Istočnik

Стр. 110

Бр. 7.

»Прапославпо црквено право« и пије само на том остало, него се појавише иаскоро и мпоги преводи: руски. француски, грчки, њемачки и др. »Наукајеса потмупим признањем поздравила ову огромпу радњу и утврдила пиштеву имепу глас и упажење свега ученога свијета«, а »нашој је богословској књижевности прибављемо угледно мјесто па страми«. * Ове је године изашло и на бугарском језику »Прав. цркв. право« и то у преводу и издању протођакона Ивана Стефанова 1 ). ^ седмичмом богословском часопису »ЦЂрковенЂ 1'Љстпикх«, ограну бугарскога Св. инода (бр. 5, 30. јан. 1904.) веома се је похвално изразио о поменутој књизи архимандрит Борис, нређашњи професор на софијској Богословији, а сад архимандрит у Егзархији. Мпслимо, да не Не бити на одмет, да се и у пас чује, како је у Бугара дочекано »Прав. цркв. право«, те стога износимо у изводу мишљење поменутога оцјењивача: »С особитим задовољством биљежимо појаву ове књиге у нашој књижевности. То је похвалан рад једног од најзнаменитијих ауторитета међу канопистима православпе цркве, који је добро позмат као неуморан, плодан и веома образован рациик у области црквеног права. Сва су дјела. преосвештеног Пикодима, а највише оно, о ком је овдје говор, добро позната, што мотпуно заслужују. Битна црта дубоке ерудиције, документнрана тачност и потиуна објективност, што је својствено свим његовим дјелима, налазе се потпуно и у овом дјелу. Ова се књига Преосвештеног Никодима одликује, као што то веома право примјећује проф. Никола Заозерски 2 ), с таквим мирним и озбиљним тоном, како то доликује само озбиљним, ученим људима; с таквим томлим чувством љубави к човјечанству. какво се васпитава само у дубокој вјери хришћанина, и с тако великим иНтересом за појаве прав. црквеног живота на свакој страпи свијета. гдјегод се развија тај живот, како .је то својствемо само човјеку искрено преданом православљу. У православној богословској књижевности до нојаве овога рада није било сличмог по богатству унутрагање садржиме, мо потпуности истраживања и мо пачииу излагања. Потреба једног потпупог, које бп исцрпло сва питања, и систематски изложеног »црквенога права« задовољена је истом овим чувеиим радом. Преосвештени аутор својом великом ученошћу и свестраним познавањем првих извора каноничног нрава и његових система могао је да испуми пј)едузети посао с ријетком вјештином и успјехом, достојним за изабрани иредмет. Ауторитети су прпзнали, да је Преосвештени Никодим први од иравославних каноииста покушао да обухвати с погледом сву православну цркву у данашњем јој положају. Оп се мрви иотрудио, да у кратком, али потпуном опису изпесе изворе нрава, уредбе и дисцнплине свих помјесних автокефалних православмих цркава.« Даље г. оцјењивач говори, да је овом гњигом попуњепа осјетпа празпипа у бугарској јуридичкој књижевности, која дотле пије имала опширна и тачна ') Никоднма. Милаш 1 !,, Далмативски ечискоиг, Д -р г Б па Вогословш.то: Прарослчвно Цг .рковно 1Граво. С'1»'Ггавено по об јцчт Ј з Ц р врковнок >ридическл източници и частн игП зчкони, д 'ћиствува |ц 1 вт. автокеФаинит-ћ ц-г.ркви. ПрЉвелг Протодилконч. Ивант, СтеФановт,. Ит.рво издание. Софшг 190-1. год 2 ) Др. II. Заозерски, професор цркв. права у московској дух. Лкадемији говорио је веома нохвално о Милагаевом „Цркв. праву", приликом другог издан.а, у журналу „ВогословскЈи В1;сгникт." (1902. 111. 234.) и истакао је Милашев рад ивнад одличних радова 11 Суворова и Павлова. Срнски превод те оц.јене види у „ Пријегледу" за 1903. бр. XXII.