Istočnik

Стр. 168

И С Т 0 ч н и к

Бр. 11. и 12.

равни: господин и земљорадник, богат и сиромашан, учен и неук. Сјетимо се само оне, зацијело, најстарије српске здравице: „Да Бог дарује, д I наш брат домаћин у свом дому, а под кућним кровом сабира и дочекује врсне и избране људе, патријаре и владике, попове и калуђере, кумове и пријатеље, добре јунаке своју браћу Србе 1 ' и т. д. У тој лијепој слози, на окупу и збору, било је свагда и корисног мужевног разговора и једнодушног братског договора. Овдје по стотину пута спремао се устанак на диндушмана, дахије и харамије клете; овдје је ударен темељ многим завјештајима и народним задужбинама; овдје је напошљетку пружена и прва помоћ биједној сиротињи и раји. 0 свечарству Србин је радо и у цркву долазио, да се моли за живе и мртве сво/е, да слуша аоучиу ријвч духовника свога и да дарива невољна, кљаста и слијеиа. Наши су дједови, дакле, врло добро знали: да је вјера без добрнх дјела мртва. Ова лијепа црта побожности, самопрегоревања и милосрђа, добила је још љепгаи вид у данима патње и тешког искушења народног. Наши учени људи овако кажу: „Србин послије косовске битке, мало по мало у своме државном животу сломљен, положио је сву своју наду у Бога и у своју мишицу. Стијешњен, изморен, бацио је поглед на Бога и стварао је себи божје угоднике, који ће га у невољи тјешити. Ови су божанствену искру бацили у народ, а тим је народ задахнут, да велико трпљење као дужност своју држи. Велики примјери светитељски овдје су за предмет служили, јер њихова велика и божанствена дјела и у малом су човјеку уздизала душевну силу". Све то засијецало је у јавни народни живот. Значај и светињу крсне славе Србинове у његовом духовном животу, красно је означио Змај Јован , велики пјесник српски, у својој дивној пјесми: „Покајник.- 1 . »Славу слави Илијина мајка, Нак је држи у десници руци. Стару славу, светога Николу. — Скупља мисли, берс памтовање: Ал не слави њен сине Илија, Којега је рода и кољена, ВеИ он своју одгурује мајку. Рач чега јој иогинуо бабо, Илија се скоро шшурчио, Раз чега. јој шгинуо војно. Пљунуо је иред свету икону, Раз .чега ли три старија сина Потражио дику у ибрику, — Ва крст часни, за име Србинско. Сад Илија постаде Алија, Приејети се и Илије свога: Мајку своју влахињом назива. Како га је њихала на крилу, — Како слави мајка сиротанка Како-но се крстом крстовала, Стару славу, светога НикОлу? Кад је сина метала на дојке Слави кргчиом, слави невидтиом : Да с' насиса под крстом матерства; Икону је у подруме снјела Каквом г,а је пјесмом соколила: Л подрумска замандала врата, »Расти, синче, јачај ми мјезимче! Пред икону заиалила св')ећу »Моје мл'јеко из крви потекло,