Istočnik

— 15 —

6. 0 очајавању. Премудрост Божја је уредила свијет тако, да сваки створ у њему на одређени начин долази до своје сврхе. Човјек са својим разумом и осталим душевним својствима заузима посебно мјесто у свијету. Док други створови несвјесно долазе до своје сврхе, човјек размишља и бира начине, којима ће до ње доћи. Он свјесно и слободно размишља о закону, па његов пут сврси није онако прост, као код осталих створова. У власти је његове слободне воље, да ли ће он ударити најпречим нутем, који ће га одвести спасењу, сврси му, или ће доћи до ње заходнијим путем, или ће у опће изабрати онај пут, који га никад неће довести спасењу. Најпречи пут спасењу јесте Божји закон. Ко се њега држи, неће залутати. Но људи неће свакад да увиде, пгга је за њих најбоље, па зато бива, да се многи одијели од закона. Чим је пак човјек то учинио, довео је себе у противност са својом приро 1.ом, а одатле иастају за њега кобни заплети, у којима су му силе мале, да га могу одржати. У такком стању се отворе очи човјеку, па позна сву своју немоћ и онда већином пада у очајање. Бива да наступи и код онпх људи^ који се чврсто држе Божјег закона, такав стицај прилика, у коме нијесу кадри својим силама изаћи на чистину, те у коме су и они близу очајања. Ако човјек није сам крив своме злу, треба да у злу сматра средство, које ће га још боље прекалити у добру, средство такво, којим ће показати своју сталност у добру и тим заслужити награду у Бога. А ако је човјек сам крив своме злу, нема права роптати ни па Бога ни на друге људе, јер је сам себи замијесио колач. Он у своме злу треба да види опомену, да се поврати са грјешног пута честиту животу; треба да га сматра као казну Божју за гријехе, па да се тјеши мишљу, да тим заглађава своје гријехе. Очајање је у сваком случају велико зло за човјека. ЕБим се он још више удаљава од Бога и нанаша себи још веће невоље. Оно је а) гријех против Бога Духа Светог, јер такав човјек показује, да не вјерује у снагу Божјег милосрђа, б) гријех против природе човјечанске, јер човјек треба да гледа, да се извуче из невоље, а не да још дубље у њу залази. А особито је тај гријех опасан стога, што човјек у њему раскроти са сваким разбором, те му тако рећи нема више повратка животу и добру. Хришћанин ваља да пази, да не доведе себе у такав положај, у коме би могао изгубити вјеру у Бога, а ако је и дошао у зло, нека