Istočnik

Бр. 17.

ИСТОЧНИК

Стр. 265

сузе старчеве! — Што хоћеш оче! загштах кратко. »Ја сам Јосиф из Ариматеје и молим за дозволу, да сахраним Исуса из Назарета.« Ја подигох старчића са земље и рекох: нека буде како хоћеш и одмах заповједих Махолију, да са неколико војмика пази на гроб и поставих код гроба стражу зато, да не би умрлому Назарећанину одавали богопоштовања. Послије два дана, нађеп је гроб празап; ученици његови разгласише да је њихов Учитељ васкрсао, као што је прорекао. Послије свега тога мени је преостајало само то, да обавијестим цара о том необичном догађају; ја учиних то одмах прве ноћи послије оног несретног дана, извјестив га о свима околностима, не тајећи ничега. Јутрења зора затече ме с пером у руци, кад се на* једиом зачуше трубље и ја, бацивши поглед на царска врата, опазих велики покрет међу војницима, који бјеху па стражи и чух издалека царски марш. То бјеше одавна очекивана помо). од двије тисуће одабраних војника, који, да што прије дођу, путоваху ноћу. И тако, рекох, морала се испунити велика неправда! Долазе у јутру да спасу налу прошле вечери жртву. Чудна игра судбине! Истину је рекао Назарећагшн на крсгу, да се све испунило! Од тога дана пустио сам на вољу мојој мржњи на парод, који ме учини таким иреступником. Не би за дуго послије тога добијем ја од цара писмо, у којем ме страпшо кори за поступак мој са Исусом, — гнто још више побуди у мени жеђу, да се осветим Јудејима. Моје извјешће о смрти Исусовој, читано у сенату, учини силан утисак. Лик Назарећанина с божанском почасти смјештен бјеше у храму царскога двора. Непријатељи моји, којих сам имао међу дворјанима, уједипише се против мене, зато сам, неколико година иза смрти Нсуса Назарећанина, прогпап ја овамо у тај град, гдје ће се мојн дагш гасити у невољи и узрујаности. Ја сам, чини ми се, рећи ћеш ти, више несретан него крив. Старац ућута. Сузе текоше по дубоким бразготинама. Слабе очи као да приковапе бише за страшно лице, на коме се једино огледало про.пло вријеме. Албин се осјећаше пораженим том историјом и бадава је тражио ријечи, да утјеши госга, најпослије рече: »Пилате, ти си искусио велику песрећу; али ипак можеш наћи утјеху; — призови богове у молитвама!« Пилат га погледа с болним осмијехом, а Албии продужи: »Град иаш пе допада се теби, мржња се угњездила на јавним мјестима, а вријеме, ма како да се продужи, пеће те сачувати од спољашних нападаја. Зашто пе можеш потражити у папшма горама мира, којега не можегп овдје наћи? Чисти ваздух утјецаће на спокојство срца па ћегп заборавити жалост, која те одавно мучи.« »Бојим се да те иослушам, рече поблијеђели Пилат — јер ти као змија, идем своме циљу: хоћеш да затвориш старцу врата твога дома.« »Богови су ми свједоцн, одговори Албин, да пикад писам нарушио право гостољубља, но « »Тако, ирекиде га Пилат, нрема другима бјеху ти она увијек света, но код мене хоћеш да правиш изнимку од свагдашњега свога обичаја. Разумијем те ... Треба нријатељу исказати то са неколико учтивих израза, Албипе!.. У мени ће још једпом одјекнути стојик; огањ моје свјетлости јоггг ће једнвм сијевнути прије него се угаси . . . Праштам се с тобом и идем!...« Албип ћутећи обори очи, а Пилат рече: »Твоје ћутање јаспо говори да си споразуман с Мај.ком Јулијем. — Зовну ћу моје слуге.« »Твоје слуге? огласи се Албин, кад Иилат устаде са стола, — ти немаш слугу они су те оставили, изузев старога војгшка, који ти једини остаде вјеран.«