Istočnik

— 39 —

бити у свом иослу, ако хоке да се љим иодичи. А тако вам је то са сваким послом, са сваким радом, са сваким занимањем. Ако се човјек у сваком свом послу чегаће не запита: шта ми јоги треба ? — неће му посао бити ваљан Главни посао и најпреча брига нама хришћанима треба да је спас душе наше. Цио живот нага је један велик корак ка вјечности, а ми хоћемо да тај корак учинимо према оној страни, гдје нас очекује блажена вјечност у слави Божјој. Ви и сами показујете, да схваћате, од коликог је замашаја спас душе наше, јер сте се за то и ислсупили у овом светом дому Божјем, да се окријепите душевно, да стекнете нове снаге, нове хране души својој, да би и спасење њено од руке игалоНапречац се не може ни до спасења доћи. И ту мора бити постепена рада, марна труда, озбиљних брига и мисли. До њега се долази живом вјером и честитим животом, а живот не може бити честит, ако се не осврћемо на дјела своја, ако се чегаће не запитамо: гата ми јога треба ? То питање треба да је водиља нагаем животу; оно треба да нам је као оно ограда невјегату пливачу, која га чува од матице и одсјека. Нема човјека под небом, који не би себе требао тим питањем запитати, јер немв ни једнога, који би био толико савршен, да му не би ништа више требало. Само онај, који не осјећа мана у себи, не би се требао тако питати. Али сви ми имамо недостака својих, сви ми имамо шта на себи исправљати. Ако нам је уистину стало до поправке, ми ћемо истраживати те своје мане, па их врлином замјењивати. Но има у нас и добра. Не смијемо рећи, да смо у самим манама. Боже сачувај! Еад би то било, онда не бисмо смјели ни завирити у ово свето мјесто, нити би нам оно требало, кад од њега не бисмо имали никакве користи и кад света наука, којој је извор овдје, не би на нама остављала никаква трага од нааретка. Има у нас добра, али поред тога добра је, као оно кукољ у пшеници, и зло маха ухватило. И то зло треба искорјењивати, да се не загуши оно добро у нама. Као што мирисни цвијетак мораш чистити и плијевити, залијевати и његовати, тако мораш и душу своју свагда чистити од грјеховнога зла, снажити је врлином, залијевати је — јер је она цвијет наше природе — живом водом, нацрпаном из вјечног извора ријечи Божје. Има људи, који и сувише осјећају добра у себи, који виде у себи и онаквог добра, којег у ствари немају. Тим људима таква погрјешна свијест може само шкодити и задржавати их у поправци и моралном напредовању, јер онај, који о себи мисли, да је добар, не увиђа потребу кајања и поправке. И ако имага добра у себи, не