Istočnik

Бр. 19. II 20.

МСТОЧНИК

Стр. 299

убијством свога мудрога краља, осим што им у то доба одузеше државу. Јер Бог их је по заслузи казнио ради та три мудраца: Атињани помријеше од глади; Самошане покри море; а Јудеји баше иобијепи и изгоњеии из своје државе и расути на све сгиране. Сократ није умро са Нлатона (т. ј. он му је спомен очувао) нити Питагора са кипа Ирина (Јуноне, богиње супруге Зевсове) нити мудри краљ са нових закона, које је устаповио. и После овог опомиње сина, да мирно сноси несрећу, болове и ударе судбине; да одгони од себе тугу, бриге и нека љуба мудрост„Предај се мудроста — вела — јер она је извор сваког добра, она је благо, које не пропаде; тамо склони главу своју и одмарај се, јер ће ти бити и отац и мајка и друг цијелога вијека." — Нека трпи и нека издржи, јер ко то чини, тај лако сноси сваку невољу и бол, тугу глад и рђаво поступање, шта вигпе таки се и у невољи шали. За тим опет говори о свом робовању и рђавом поступању од стране Римљана. Завршујући писмо потстиче сина, да се држи овијех начела, која му је побројао, јер тиме ће њему као оцу бити на утјеху, а породици на дику. Ово је то чувено пасмо Мара Вар Сераааона, које се нашло у једном масирском манастиру у пустињи Натрон и које говори о Христу. Истина оно не помиње изрично име Христово, него га назива „мудрим краљем ал да је под тим разумијевао Христа, ван сваке је сумње, јер је послије смрти Хриетове Јерусалим разорен, јудејска држава са свим уништена и народ се расуо по свијету, а осим тога он је донио „нов закон," који му је, као што рече Мара спочен сачувао. Упада у очи да овај незнабожац много симпатичније говори о Христу и науци његовој, него римски историчари. Ово се даде растумачити тијем, што је њему као Сирцу, који је био близу Палестини, мјесгу дјелања Христова, свакојако морала боље позната бити суштина Христове науке као и историја његова. Истина да Сиге1оп мисли, да Је Мара већ био Хришћанин, кад је писао писмо, али по садржају тог писма не може се то рећи за њега. Прије свега, он нигдје не спомиње ријеч „Хригаћанин", а видимо из Флавија, Тацита, Светонија па и Плинија мл., да су у то доба Хришћани већ носили то име шта више ни име самог Христа не спомиње, него га назива „мудријем краљем" — а то Хришћанин неби учинио, он би с поносом спомињао то уввишено име. Осим тога он упоређује Христа са Сократом и Питагором, дакле држи за човјека мудраца, који је саставио „нове законе", а не за Бога , који је људе научио правом Богопознању, јер иаачв не би