Istočnik

Стр. 308

Бр. 19. и 20'.

у оиромаштву и нуждн? Ипак, и ако искуство на тојшким жалосним примјерима доказује, да се ка.шње судбе дјечиње не подударају с пријашњим очекивањима родитељским, ипак родитељи морају своје учинити, да срећу своје дјеце свима силама потпомогну, они не смију своје наде никад превисоко цјенити, јер би се иначе могли преварити. Али није ништа жалосније, од оеујећенмх, промашених нада. 4. Још нам преостаје врло озбиљно размишљање на које нас може потстаћи сјећање на наше дјетињство т. ј.: Ми већим дијелом нијесмо дјеца по годинама, али у извјесном смислу ријечи остајемо и остаћемо дјецом. Многи се од нас налазе у мужевном добу, многи се приближују вишем добу, или су га већ достигли. Међу тијем. и ако смо већ одавно године младости превадили, ипак остајемо у извјесном смислу ријечи још увијек дјеца, јер .је наш цио живот снремање за виши свијет, и ми увијек остајемо питомци Божји докле овдје живимо. Могу паше знаности овдје на земљи бити многостране и раширене, ипак наше знање остаје дио внања, и ми све не изучимо у великој тколи Вожјој. Више пута мислимо радимо и просуђујемо као дјеца. Макар нам било пезнам колико година, макар мало по мало стицали још више јачине и чврстоће у своме. хришћанству, још увијек ћемо остати слабОм дјецом, која се често. спогичу ,и падају. Да, ми емо често у својим молбама и жељама, као дјеца, која упорно и тврдоглаво при нечем остају, што им добри отац не може одобрити, јер би им то очевидно шкодило. Па ако ми још толико живимо, које је највеће доба? Није ли новратак дјетињсвту ? Зар није жалосно посматрати оне људе који су иначе били радини и пуни снаге_ гдје у старости аостају тако слаби, тако кржљави тијелом и духом да их нијесмо кадри бев жалости гледати. — Дакле извјеспо је, да ми остајемо дјецом док год живимо, и у извјесном погледу ми ћемо увијек остати. Јер Исус на чије се дјетињство данас ономињемо, више пута ставља својим савременицима дјецу као углед подражавања и довикује им: ЕК днтј мкш д-бти. Дјеца.су у првим годинама тако невипа, да зло баш никако не познају, искрена су без. лажи и непретворна; љубав изјављују природно и просто, захвална су, и мирно и безбрижно пренуштају се руковођењу својих родитеља. 0 кад би којом срећом тако Љубазно дјечиње мишљење и нас одушевљавало! Кад би у љубави нрема својим ближњим могли бити тако чисги и искрени, без сваког лукавства и иретварања, кад би могли бити тако задовољни, као што бијасмо у својим дјечијиМг 'годинаМ? Еад би се свугдје утјешно и весело предавали управљању Божјем, Оцу иашем небеском! 0 кад би нас то дјечиње мишљење одушевљавало, тада би нас добри Отац небески за својом руком водио кроз живот, неби нас напустио и нренебрегнуо, већ би се о нама старао. Да, једном на крају живота он би нас прнмио у своје лијепо небо, гдје би Га са свом његовом дјецом вјечно прослављали и обожавали.

Дописи. Оиис путовања Његова Високоиреосвештенства Госџодина Миш/нгиолииш БањалучкобихаДког Евгенија, ио жротоирезвитерату дерветаском. (Шетавак.) Кад смо наставили пуг уз осталу пратњу придружио се је и високоир. госнодин гвардијан са још једним братом и учитељем Ћурићем пут Мајевца. 'Нред црквом ; дочекали су Њег. Високопр. обучени свештеници госп. С. Иоповић мајевачки и С. Поповић модрички и мноштво народа из парохије.