Istočnik

Стр. 294

ИСТОЧНИК

Бр. 19. и 20.

н. пр. у Цириху, читали просто пред народом Тому Кемпијског и Скота [Јопа$: Соом. дјело стр. УП.). Лутер се у својим стоним бесједама (ТГзсћгеЈеп) о томе овако изражава: „У неколико се с.рамило и жацало, гата више, сматрало се неумјесним, женски и срамно споменути на приповиједаоници Христа, а пророка и имена апостолских се никад не сјећаху, нити се потезали њисови списи, него правило и начин проповиједања бјеше у свију проповиједника ово: I. тема, изрека и питање из Скота или Аристотела, незннбожачких учитеља; П. подјела и III. разлагање и истраживање (018{;тс1;тпе8 е(; СЈиаевиопез). И ти проповиједници бјеху најбољи; не задржаше се код св. Јеванђеља и не обрадише ни једне реченице из св. Писма, шта више св. Писмо бјеше забачеао, непознато и ззкопано. Зато је и рекао један сел>ак: „Како се дуго није на човјека (Христа) мислило" (Рг. уоп 5сктгс1(: Бг. Мчг4. БиЉегз „Т18сћгес1еп". Ее1рг1§;. Кес1ат 1222 —1225. Стр. 118). Из оскудице правог формалног и материјалног принципа цркве, дакле из жалосних извора учзња и жалосне садржине учења, потекоше све остале мане проповиједи прије реформације. Погпто не бјеше одушевљења за оно, што је божанско, морало је и оно, што је људско у проповједништву, бити тривиално и без укуса. Проиовијед која је тежила за пикантним утиском, одбијчјући св. Јеванђеље, извор омилитичке љепоте, ископала је сама себи гроб. Омилитичке љепоте нестаде, утрну са изумирањем библијске светиње, у којој је имала своју храну, а с правом смијемо рећи и душу (Вех1е: Спом. дј^ло стр. 5). Проповијед је пала на најниже гране, а пошљедица тог дубоког пада бјеше та, да се сваки, који је имао још смисла за бољу проповијед, с гњевом одвраћао од ње. И хуманисте су покугаале, да поправе жалосно стање проповиједи ( Д. Иловајски: Историја света. Беогр. 1872. стр. 345), но самој реформацији је у дио пало, да обори тај покор и обиови проповијед, извпјевавши јој нрво мјесто у јавном богослужењу. Прије реформације је било све спремно и осјећало потребу реформисања црквенв учитељске службе, која је врло ниско пала била. Из тог понора подиже реформација проповијед, која је на уснама Лутеровим славила своје васкрсење. Проповијед поста снажном и узвишеном и обрати се напугатеном народу с таком топлином и популарношћу, која је достојна чуђења свих времена. Колико је Лутер својим списима и личним истицањем учинио ва остварење свог великог дјела, његова проповијед бјеше треће оружје, којим је извојевао побједу. Протестант Јопа$ (спом. дјело стр. УП.)