Istočnik

Бр. 23.

И С Т 0 Ч Н И К

храбар и неустрашив, и да је од колијекке до гроба испунио све оно што му је Божји промисао одредио. Јесте ли само људи, осјећате ли само у себи високо достојанство човјека саздана по образу Божјем, знаћете, шта нас очекује. Сваки од нас у сквјету на мјесту гдје живи, има свој одређени задатак. који му се већ од рођења, па даље у животу налаже. Само сваки треба посао, који му је одређен, да врши савјесно и ваљано, не обзирући се ни десно ни лијево. Па при свем том, што се човјек често много труди и мучи, ипак не прати успјех сваки наш рад; при свем том, што видимо многе људе, да поштено живе и раде, ипак им се неправедно збива и непоштено враћа,* при свем том, што је велика радост била при рођењу некијех, ипак видимо, како због животних терета и невоља под ударцима брига звијезда њихова полако блиједи, да се прије времена угаси. Слика правога човјека Србина и хришћанина тако је узвишена, да што јој се човјек више приближује, све даље одмиче од човјека, и човјек је све више види над собом. Посред засићених жеља рађају се нове још незадовољене, и ми и опет крећемо се на нов пут — никад мира, нигдје станка! Па још ако су те жеље супротне вољи Божјој и закону његову, како тек онда пати човјек, који жели. И смрт, тај изненадни гост рупи на једаред, и затече нас посред мисли и планова, посред жеља и рада. Зашто ? Зато, јер је живот врева, борба и комешај! А ми му се при рођењу тако радујемо. Је ли оправдано то? Боже сачувај, да бих вас хтио данас поучити, да је живот за човјека терет, да га човјек мора превирати, гнушати га се и рјешавати што прије. Грјешно битоијеретичко учење било. Живот је за човјека потребан, јер он је школа усавршавања, у којој се учимо и спремамо сввти бити као гитао је свет Тосиод Бог наш (Лев. 19, 2) и савршени као ошац наш нвбвсни (Мат. 5, 48). То је задатак, који се тражи од свакога од нас. Није то обичан задатак, ни захтјев лак, треба много јунаштва, да човјек у истину буде прави човјек — човјеку пар, не кукавица, не лажа и опадач, не подлац ни лопов, него карактер свијетао као сунце! Зато велим, да је сувишно рана радост наша при рођењу некијех, јер не знамо како ће који своју задаћу ријешити. Можда ће се који већ на по пута уморити и клонути од рада и притећи у затишје небриге и нерада и заборавити на свршетак ствари; а бољи је крај сгавари, него •аочетак јој (Проповј. 7, 8), па и сам народ наш лијепо каже: Не хвали дан ирије вечера / ТТТта, вам дакле увносим данас као примјер? Који је прави човјек? Онај, који са прага живота полазећи у свијет кадар је по-