Istočnik

источник

Стр. 115

гностик искварио текст, што би са свим природно било истаћи, кад бн 'еу' Есреам стајало у тексту, већ побија мишљење Маркионово позивом на општи глас цркве, по коме је посланица одређена за Ефесце. (Оопћ-а Магс. V. 11. 17.). Није било познато 'еу 'Ефеаш ни Оригену, чије је по свој вјероватности мотафизичко тумачење тоГс оиасу, што га налазимо код св. Василија великог а који несумњиво претпоставља, да није било сиоменутих ријечи. Блаж. Јероним држећи то тумачење недостатним указује само на посебно, одијељено мишљење »неколицине«, да посланица није написана онима, »који су«, него је одређена за Ефесце, који су свети и вијерни«; дакле и за вријеме блаж. Јеронима ријечи : гу 'Есреаср у већини кодекса није било. И како би, питају, Маркион дошао на мисао, да је посланица одређепа за Лаодикијце, кад би 'е^ 'Есреаф било оригинално? Некоји притом додају, да у нрвобитном тексту није ни могло да стоји: гкатм.ит. с^илгћ ко бфггб и к^рни/и ш Хрнт^ ^исУсб, јер би онда спомињање мјеста, гдје су се налазили читаоци, дошло међу два међу се најтјешње свезана предиката (»јкжтмдп* и к-брнмли ш Хрјст^ 1исУс6«), који карактеришу стање читалаца, којима је посланица упућена. Истина споменуте ријечи могле би се превести овако: »светима који су у Ефесу, који су вјерни у Христу Исусу«. но онда би се уз ау:о'. нашла два сасвим различита појма, један, који означава мјесто, гдје се читаоци налазе, а други њихово хришћанско стање. По мишљењу Хофмановом добије се са свим јасан појам, ако нема у првобитном тексту ријечи 'е7 'Есреам ако апостол пише и скатмлгк н к^ркидтг ш Хр'1'ст-б Јш&^«; светиња читалаца зависи од њихове вијерности Христу. Свијем овијем закључцима против оригиналности 'еу 'Есреам може се насупрот ставити сила јачих доказа у прилог оригиналности ријечи. Црква је заиста увијек сматрала споменуту посланицу, да је нагшсапа за Ефесце и ова њезина нотпуна сагласност апсолутно се не би могла нротумачити, кад у поздраву посланице не би било ријечи 'еу 'Ефеаср. — Свједоџба двају трију кодекса на пошљетку нема моћи и ишчезава према свједочењу о противном свију других кодекса и пријевода; то је таква негативна инстанција, која није кадра ни мало да пољуља основне тезе Уз то треба имати на уму, да је кодекс 67. спис коректурни; у кодексу ватиканском 'е^ 1 'Еи^еам стављено је на страни и не може се строго доказати, да је то ставила кашња рука, а не рука самога преписивача кодекса, који је горње ријечи случајно испустио био. — Несумњиво је даље, да св. Василије велики узимље само оне варијанте, који су потврђивали метафизичко тумачење Оригеново; са свим је невјероватно, да је он разгледао све најстарије сниске посланице, што су се за његово вријеме налазили. (Наставиће се.)

Три аскетске поуке св. Василија Великог. -— превео: М. ил. Младенови%, свештеник у Суботишту. * Монаштво је поникло из анахоретства. Колевка му је у Египту, одакле се ирошири у Палестину, Сирију, Јерменију, Малу Азију и др. Као најглавнији осниваоци монашког живота на истоку спомињу се: Павле Тијевски, Антоније Велики, Пахомије Велики 'који се сложио с неколико анахорета, да живе у заједници уздржљивим животом — у аскези), Макарије Египатски, Иларион и др,