Istočnik

Бр. 5.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 135

одвећ високо цијени, и постаје иеправичан због тога што оне, којима завиди, одвећ потцјењује. Заиста у људском друштву заслуге се свагда једнако не награђују. Онај који се скроз свом послу одао, често пута је тако скроман, да се изгуби из вида и да не умије прибавити довољну одређеност, те кроз цио живот остане заиостављен, па чак трпи притисак и подругивање од оних протекционаша и лукавих људи, којима су сва срества добра, само ако им успјех осигуравају. Такав свијет тешко је поправити. Теби остаје само то, да се тој неизбјежности поклоншн. Запамти велику истину: важније је у животу имати стварно заслужену награду, него награду за сумњиву заслугу. Ако смо награђени — добро, ако нијесмо, наша је заслуга због тога још виша, јер ће као таква остати и без награде. Много би боље било за људско друштво, кад би свак тежио да савлада у себи чежњу понижавајуће нас зависти и славољубивости; али ипак не би требало ди их доведе на равнодушност према спољашњем благостању или љености што би опет било друга крајност. Напротив, не мари бити славољубив у извјесним границама, али наше славољубље треба да је благородно, увиђавно и незлобивно. И ако нијесмо достигли до врхунца за који се рачунамо позвани, сјећајмо се ипак да смо у малом положају остали као људи, који су сачували своје човјечије достојанство. Брига о награди за наш труд, само се онда може опростити, кад се ствар тиче наших животних потреба, или неопходних нужда наше породице. У осталом дозвољено је под видом неопходних потреба тежити побољшавању личног благостања, само ако се та тежња не коси са нашим друштвеним миром. Захвалимо Богу, ако могнемо достићи онако благостање које ће наш живот уљепшати, и дати нам могућност да и другима поможемо. Ако ли не можемо, нека буде воља божја, јер се скромно може жпвјети и без многих удобности, а ако не будемо у стању помагати другима, савјест нас ни у чему неће осуђивати. Свијем могућпм силама труди се да постанеш користан грађанин а и друијема помажи да то достигну, па за тим нека буде што ће бити. Сажали се над онијема, гдје видиш несрећу и неправду, али не буди као звијер разјарен и не завиди људима, а још се већма чувај од оне лицемјерне љубави, која је гора од зависти и која је под видом општег добра готова створити престол варљиве среће на крвопролићу и развалинама ближњијех. (Наставиће се.)