Istočnik

Бр. 10.

ИСТОЧНИК

Стр. 313

Духовно-поучни чланци намијењени онима, који се спремају за св. причешће. — Написао: Гр. Дјачепко. Превео: Јован ПетровиИ^ протопресвитер и кр. професор у Вагребу. (Настзвак.) Мојсије се са страхом приближавао горућој купини, у којој бјеше сам Вог. С тим страхом и трепетом отварај и ти уста своја да примиш св. причешће. Вјерујем, Господе, да си Ти — Бог, исповиједам, да сам ја — трава усахнула... Нијесам достојан због гријехова мојих да приступим Богу, да ме не снађе мучење, сијено да се дотакне огња, а да не сагори. Али ти сам зовеш мене, сам ме призиваш: и тако идем ја, нечисти, да добијем очишћење од Тебе — извора светиње; идем, немоћни, да добијем излечење од Тебе — љекара душевнога и тјелеснога; идем, мртви, да добијем вгскрсење од тебе, хљеба живота. Ја идем да се осветим и просвијетим, — зато и идем, што сам гријешан и недостојан... Идем к теби, да се не удаљим од Тебе, да не овлада ђаво сасвим мојом душом. И опет исповједам, да сам недостојан, јер сам грјешан. А ти си зато и дошао на гемљу, да спасеш грјешнике! 0, Тосиоде, сиасш Влагословен је ко/и долази у име Тосподњв! С таким чувствима и мислима приступај св. причешћу, и тада ти та велика тајаа неће бити иа осуђење. Кад је Мојсије силазио са синајске горе, лице му се тако сијало, да народ јеврејски није могао гледати у њега. Зато је Мојсије и метнуо покривало на лице своје. Тако је засјало небесном славом лице Мојсијево једино и стога, што је он говорио с Вогом на Синају. Али помислите, браћо, каква је велика разлика; говорити с Вогом и примати самога Бога у уста своја, у своје срце!... Ако је лице Мојсијево сјало само због разговора, како ли ће тек бити у души онога, ко се причешћује самога тијела и крви Христове у пречистим тајнама? Јевреји се бојаху погледати у свијетло лице Мојсијево; а св. Злато^сти говори, да се ђаволи боје, дршћу, бјеже од лица онога, који се причешћује св. тајана, стога, што причасник у тај час мирише на огањ божанствени. Ви^ење дивно за анђеле а страшно за демоне! Не сија тако звијезда на небу, као што сија душа хришћанина од свјетлости благодати Вожје у онај час, кад се причешћује. И то је стога, што, кад се причешћујемо, тада сами постајемо члановима тијела Христова, сједињујемо се са Христом. И кад би се душа наша у онај час раставила с тијелом, она би добила мјесто с мученицима, дјевственицима и преподобнима...