Istočnik

Бр. 11. и 12.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 375

Р и ј е ч којом је Њчгово Лисокоиреосвештенство господин Митроиолит Евгеније Лешица отворио ирву сједницу еиархијског уиравпог и иросвјетног сав/ета у Бањалуци 16./29. новембра 1905. Поштована господо и драга браћо. Ступањем на спагу и у живот уредбе о управи црквених и школских послова нашег срп.-прав. народа у Восни и Херцеговини ступили смо ми у нов период црквено-просвјетног живота нашег. Нов је то одсјек у тој грани нашег живота за то, што смо ми прогласили у споменутој уредби послове наше цркве и школе насупрот досадашњем нашем искључиво партикуларистичком општинском становишту општом ствари цијелог срп.-прав. народа у Босни и Керцеговини, створивши уједно за чување и подупирање те наше народне заједнице и солидарности и посебни средишњи управгш орган; нов је то перијод у цркв.-просвјетном животу нашем и за то, што је народ наш у новој уредби добио на супрот досадашњем само обичајном сада узакоњено право на живље, јаче и интензивннје учешће у управи послова своје цркве и школе; а то ће у народу будити, одржавати и јачати све већи интерес и све јачу љубав за те његове установе, у којима јединима може у данашњим приликама нашим наша народна индивидуалност да до правог израза свога долази и да се манифестује. Нов је ово перијод у нашем цркв.-просвјетном животу и за то, што нам нова уредба та поставља тачно одређене задаће и јасне циљеве нашег рада, што она обиљежава свакоме на рад позваноме фактору тачне границе, у којима се сваки тај чинилац кретати имаде, што она обиљежава сваком том фактору дјелокруг, његова права и његове дужности. Нова наступа сада фаза у томе животу нашем и за то, што сваки такови фактор у цркв.-просвјетном животу добија контролу и потребни надзор над радом својим, и што је учињен одговорним за свј-Ки корак свој у свом јавном животу. Новом автономном уредбом пружена нам је дакле могућност савјесног рада и реда у управи са црквеним и школским пословима нашим. Но да ли ће бити тога савјесног рада и тога реда у нашој автономној управи, зависи то од вас, јер самии узакоњењем могућности тога рада и реда, још није савјесни рад и ред потпуно осигуран и зајамчен ; јер обоје зависи свуда од људи, који законе проводе и којн установама законским рукују. То ће бити случај и с' нашом автономном уредбом. Сретна или худа судба народа нашег на пољу напретка нашег у нашој цркви и школи, положена је уредбом у руке оних,