Istočnik

Стр. 106

источник

Бр. 4.

Догоди ли се случај, да православни свештеник по напријед изложеном напутку т. ј. само уз пјевање „(гкаткш Коже" обави спровод и погреб једног иновјерца, то је дужчн с односним примједбама о вјероисповјести и начину погреба уиијети случај у своје матице, и затим обавијестити о томе свештеника дотичне вјероисповијести умрлога, да тако овај над њим сврши опијело по уставу своје цркве 1 ). Ако би какав иновјерац пред своју смрт зажелио, да прими православну вјероисповијест, и да се тако приједини нашој цркви, то исти послије извршеног над њим чина пријелаза, — који се у случају пријеке потребе због бојазни нагле смрти има обавити кратким путем „по кончин-к, по чинопо/1ожж'110 нашеи Церкки" може сахрањен бити 2 ). Расколници по иравилу не смију св сахраниши ио обреду источиоиравославне цркве. Они пак расколиици, који су крштени и вгспигани у православној цркви, па су касније својом заблудом од исте отпали, ако се предходно на смртној постељи искрено покају, одреку своје заблуде и приме св. тајне исповиједи и причешћа, то могу православним свештеником „по цсркокнол(8 чиноположснн«" односно по уставу прав. цркве сахрањени бити. Исто тако могу се по обреду прав. цркве сахранити и они расколници, за које њихови сродиици дотичном свештенику посвједоче, да су се пред смрт искрено покајали, и зажелили да се сједине с прав. црквом 3 ). Расколнике пак, који су надлежном духовном власги искључени из црквене заједнице, и који и на смртној постељи у својој заблуди остану упорни, на захтјев њихових сродника, може православни свештеник као и остале иновјерне хришћане само уз пј< Ј внње „ Скатми Кожј" спровести до гробља, и ту их сахранити без читања осталијех молитава и без икаква сиомена 4 ). За поступак са јеретицима било то за живота или послије њихове смрти даје нам свети апостол Павле најбољи напутак, кад вели своме љубљеном ученику Титу: ,,човјека јерегаика ио првоме и другом свјетовању клони се" 5 ). — Напротив пак прими ли јеретик то свјетовање к срцу, и одрече ли се он заблуде при посљедњем часу, то га православна црква прима као покајника у своја наручја, и поступа с њим у свему, како за његовог живота, тако и послије смрти као и са осталијем својијем вјернијем и оданијем члановима. Наша прав. црква не само да и на посљедњем часу радо прашта и прима као покајнике

') Опр. ов. Синода од 29. окт. 1882.: Црк. В4д. 1898, 15; Булгаковт,, стр. 1246.

2 ) Будгаковх, отр. 959, 1245; укав св. Синода од 20. Фебр. 1800.

а ) Види: ВулгаковЋ, стр. 1292, 1243 и т. д.

*) 1ђ1с1ет, стр. 1244.

б ) Посл. Титу, глава 3. ст. 10.