Istočnik

Стр. 146

И С Т 0 Ч Н М К

Бр. 6.

у стању да угуши у човЈвку тежшу зл, благом —- иа ј >ш ио цијеиу крви Учитеља свога.... Силу Божје благодати, која је кроз Апостола чуда чинила, покушава Симон за новац да купи... Требаше зар, да се ријеч Апостолова ухвати у когптац са злом, у људима укоријењеним, одмах чим је на земљу пала... И тај је зар коријен и почетак нередовном стању у црквама Христовим, које се овдје и ондје појављивало и појављује, а које ни нашу овопредјелну српску цркву није поштедило. Али, да нема зла зпр би било добра и да нема таме, зар би било свјетлости ? Да иије било непријатеља и противника науци Христовој, који нису хтјели да чују ријеч Шегову, зар би било оних, који су крв своју пролијевали по земљи за науку Његову и крвљу својом ударали чврсти темељ Цркви Његовој ? Да није Нерона било, зар би било оних, чија дјела п самопрегорење и данас напајчју душу нашу и у срце наше улијевају самопоуздање. * Било да се ти отступници и незадовољници у цркви руководе чистим мотивима, било да се спотичу о нездраву фантазију своју; устајали они против дисциплине црквене или учења црквеног, — за нас је главно да њих и у нашој цркви има. А нигпта не бива без узрока и нико не бега из друштва у коме је задовољан и у коме је све на свом мјесту и у свом реду. Гдје се дими, ту ватре има. Ако не пламти, она тиња. Прилогом од уста заштеђеним подигнуте зборнице назаренске на домак црквама нашим речито казују, какво је стање у овима; скупови „побожних" и њихова магловита и нејасна тежња за нечим новим не свакидашњим, јасно указују на живљи пастирски рад наш; појава погдјекојег „иконоборца" упозорује нас можда, да још није све у свом реду код нас, да у том још није изречена посљедња ријеч и посљедња опомена. Обрадовали су се код нас живљој вјери и топлијој молитви у народу нашем, које је добило израза у појави „побожних". У исто доба се и страховало да покрет тај, не показујући у почетку никакве знаке секташтва, касније не оде на странпутицу и у секту се не извргне. Страховање се то показало оправдапмм. Покрет „побожних," до душе, притајио се и сваким даном малаксава све више, али оставља за собом трага у „иконоборцима". Притајано незадовољство са фактичним стаљем у цркви — које донекле слави грчевита борба за хљеб у материјалистичком вијеку