Istočnik

Стр. 178

ИСТОЧНИК

да полован положај напг, да хаос по општинама нашим, који се по гдјегдје и са амвона црквеног санкционише, да је све то врло много ушицало и утичв нп вјерско расиоложење наших вј&рних и иодстиче их на незадовољство у нашој цркви. Природно је да се у оваком хаосу „нема времена" за пастирски рад и да, стални и у души укорјењени религиозни инстикат, који некад бујније некад слабије избије у народу нашем, не може да буде задовол>ен храном коју му пружамо. Није чудо што ће се вјерни сам задовол.ити онаковом храном, какву буде нашао. Неће му много требати па да сврне с правог пута, јер не разликује Николу од св. Николе. Са колико се лознавања секташтва и љубави према цркви говори у нас, нека и ово за примјер послужи. „Омладински Гласник" пред школске празнике препоручује омладини српској да преко празника не сједи скрштених руку него да пригрли Назарене и тиме „што ће их за Српство сачувати, узме у своје руке разумну и патриотску иницијативу". (Нећемо опширно овом приликом истицати с каквим је незнањем и непознавањем ово писано. Тек нека се каже нешто и нека се не ћути. Ко изближе познаје „назарене" тај ће знати да они апсолутно неће да знају за Српство и народност своју). Само по себи ово није тако страшно и ми се не би ни осврнули на то. Навикли смо ми већ подобне ствари слушати од наше „народне интелигенције". Али је ствар у томе што ће се из тих и такових редова излећи данас сутра ватрени борци за народно-црквену автономију, у њој гледати „паладијум народних права", — ствар је у томе, што ће и даље тако писати а у исто доба говорити: „Па, ето попова, нека се они боре и боче са сектама, — ми не дирамо у њихова права у цркви, нити им сметамо". Посљедице великих тежња и политике у великом стилу шесетих година, не осјећају се код нас само на привредном пољу и друштвеној засићености и застоју но и на црквеном пољу. Сва и иначе слаба снага наше јерархије због незавидног положаја у коме се црква наша налази, бјеше како онда тако и данас везава и спутана у борби за своја права у цркви. Природно је, да се није могло ни помишљати на другу страну. Не спада на ствар да се подробније упуштамо у питање, на чијој је страни било право. За нас је главно да је ту, у том бурном, ваносном и ваздушастом добу, добу силног саборисања, дугачких говора и програма и зборова, кад се „мутњаче газиле" и опаклије на народне ствари давале — да је у том добу зачетак секташтву у овопредјелној цркви нашој. Видимо, да викаква па ни најслободоумнија автономија није у стању нахранити гладне и жедне правде.