Istočnik

Стр. 322

источник

Бр. 12. и 13.

Наравно, да не смијемо олако и без премишљања јурнути у ту гомилу^ коју сачињавају разне науке и идеје. Мн стојимо пред читавим хаосом тих наука и идеја. Не треба да се бојимо заћи у тај лавиринат, али морамо понијети мјесто АсЈијаднина конца јако вјерско убјеђење. Који сумња, нека не улази, јер ће се изгубити. Слични смо у томе гњурачу, који рони у море само с намјером, да се опет врати. Морамо, као добар гњурач, вадити само бисерне шкољке, јер нема те заблуде, у којој не би била и извјесна доза истине, само морамо пазити, да пронађемо прави бисер, јер лажни ће нам изгледати као прави само дотле, док се будемо налазили ондје, гдје смо га узели, а кад се вратимо обали, кад се вратимо своме вјерском становишту, онда ћемо познати лажност тога бисера, и чудити и, како смо га могли држати некад за прави бисер Као што рекосмо, не треба се бојати загледати у суштину тих разних противувјерских доктрина, јер баш својом удаљеношћу оне нам импонирају лажним сјајем, но кад им се приближимо, видјећемо, да није све злато што се сија, и да паше вјерско убјеђење стоји куд и камо више изнад њих. Ми смо тога увјерења, да ништа не постоји на свијету. што не би макар и негативно упучивало човјека Богу. Богословске науке дакле у свези са осталим наукама могу, да утврде у човјеку јако вјерско убјеђење, које ће му много помоћи, да пробуди у своме срцу наду на Бога и да врши вољом дјела љубави хришћанске. Кад смо примили разумом идеју о Богу, таме још нисмо врло много добили, јер само увјерење не значи много, ако га не потпомажу јаки божански и хумани осјећаји. Задак би нам био дакле. да развијемо у своме срцу религиозни осјећај. Религиозни осјећај развија се са животом човјечијим. Разне су нијансе тога осјећаја. Он се појављује час у облику страха, час у облику дивљења, час у облику љубави према Највишем Бићу, а овамо рачунамо и сучуство према људима т. ј. све хумане осјећаје. Сваки облик овога осјећаја налази потстицаја у спољашњој природи и у животу. Страх се појављује усљед елементарпих непогода или неповољних стицаја животних прилика; дивљење према Богу појављује се усљед посматрања величапствених појава у природи; осјећај л>убави настаје усљед среће и задовољства у животу, а осјећај љубави према људима, који ]е у оспови својој егоистичан, појављује се као реакција на манифестације љубави од стране наших ближњих. Најчешће се појављује у човјеку страх и дивљење према Богу, а најмање љубав, јер усљед ненормалних друштвених одношаја мало је сретних часова у животу, који би побудили човјека, да осјети љубав према Богу и захвалност, што га је створио. Тако исто и побуде за љубав према ближњем врло су несталпе, те према томе несталан је и сам осјећај љубави. Изгледа, према овоме што рекосмо, да је у спољашњој природи и у животу мало побуда за ове осјећаје, но није тако. Природа је велика књига, само ју треба знати читати, а ми смо данас тако удаљепи од природе! Дапашње школовање као да се заклело да нас отуђи од ње. Ко нас учи језику природе ? Умјетнопаи. Умјетности нам износе тајне природе, оне усавршавају природу, оне казују оно, што је природа хтјела казати.