Istočnik

Бр. 12. и 13.

ИСТОЧНИК

Стр. 331

Будући да највише записа потјече из доба када су Срби били нод Турцима, то се у њима највише сретамо са описима биједи и невоља, које су Срби имали издржати од Турака. Између тијех записа истичу се неколико њих необичном живошћу и снагом. Тако један описујући 1599. г. нападај Турака на Грчку, кличе: »Оле тогда таковије скрби земљи тој! Да в краце изреку: села и градове палеште и цркви многије опустеше и светије икони покраше и светаја места оскврнише и ископаше; и тогда вљутоје и зимњеје време свлачаше нагије на земи бијаху, и ниже нагије свезани за опаши коњски влечаху, ови же сасечени, ини же састрељани. И не би места идеже мртви не лежаше: брди, долине, врта и пољи — все бјаху исштњена тогда мртвих телес. Ини же в туждују земљу отводими и раставајеми. Бе тогда горко риданије и плач, друга от друга отводими, брат от брата, син от оца, мати от сина. И бе видети горк плач и риданије. Горе нам и уви, глагољаху, бољше бе нам да једин гроб нас всех пријемљет, нежели отводиме бивајем в чуждуго земљу, —- горце ридаху и плакаху друг друга«. Проф. Станојевић приопћио је даље занимљиве записе, гдје је говор о маиастирима и о вјери, а нарочито има неколико интереспих записа о пећској Патријаршији и о борби Срба с Турцима. Ова борба заоштрила се у другој половини ХУШ. вијека послије укинућа пећске Патријаршије. За илустрацију наводимо запис из г. 1768. игумана Никодима Тројичанина у коме прича како је »Љуто мучнм от болезни, јеле жив остал от отрова, что владика херцеговачки Антим отрова ме, на правди божијеј. Сије писах својеручно . . . у смуштенију. от болезни мојеја, что проклети Грци содејаше многом чловеку ва оно време« Особито су занимљиве у записима рефлексије старих наших писаца о смрти и пролазности људској. Тако напр. митрополит смедеревски Михаило пише год. 1682.: »Гука брена и грешна, данас здравствује заутра не дугује, данас радује се заутра печалује, данас в јуности заутра в старости, данас в славе заутра в бесчасти, данас в алчбе и жежди заутра в објаденији и пијанстве. Уви, уви, љута горе мне грешному рекомому Михаилу«. Необично су занимљиви и пуни снаге гробни натписи у Босни и Херцеговини. Тако на пр. у Доњем Вакуфу: »Се ками Гадојица Билића .. . Мољу братију и стрине и невисте, приступите и жалите ме и не попирајте ме ногама, јере ћете бити и ви каков јесам ја, а ја нећу бити какови јесте ви«. У другом опет натпису у Премилову Пољу каже се: »А се лежи Стипко Гадосалић. Боже, давно ти сам легао и веље ти ми је лежати«. Пун је њежности натпис у Горњем Селу: »А се лежи Вукобрат Влаћевић. А се гроб му деља син му Гадоња. Туго моја а тко ли ће мене«. У последњем одјељку прикупио је проф. Станојевић неколико веома карактеристичних записа из којих се лијепо види образовање народнога мишљења о појединим догађајима. Истичемо на овом мјесту традицију о ностанку манастира Бођапа, по којој је манастир нодигао Дмитар Јакшић по дозволи краља Матијаша, а по наговору једпога далматинскога трговца. У. Р-Л.

КњиЉевне биљешке. — Аоуос таатои Уј тсроаеиутј "ЕХХг^о; орО-обо^ои бто - А. Дсојл . КорсахоО хаб-гјуујтоО ттј5 №еоАоу1а$ гу тм е-бу. ШубЛ!ст;(1% ('еу 'АМуаи? Тотоур. Ка)Уот«Упу{боо 1905аеХ 184 Тсјхгј 5 бр.)