Istočnik

Стр. 444

ИСТОЧНИК

Бр. 18.

виједи закона, тај постиже несавршено оправдање, има почетно оправдаше; но савршеност хришћанина састоји се у том, да он у слободној љубави оствари оне идеале, који су положени у т. зв. еванђелским савјетима, Који изврши само закон, па ма и у свима тачкама, тај додуше не спада под казну, јер и за извршење тога закона треба велика мјера благодати и моралног напрезања, али од правог хришћанина очекује се више, него ли пука, једаоставна закоаитост. Ко чини само оно, што закон захтијева, тај ће у скоро остати и за законом, јер ће му понестати оне моралне енергије, и моралног полета, који помаже да се узмогне у толиким опасностима уздржати на моралној висини законитости. Дужаост је дакле сваког хришћаниаа не да извршује само пуку законитост, него да настоји извршати и т. зв. еван^елске савјете, који су виша страна хриаЉанске моралне науке. Јер Христос вели: „Будите савршени, као што је Отац ваш савршен 1 ' и: „љуби Господа Вога свога свим срдцем, свом дун1ом, свом мисли својом-'. Дужност је наша дакле напредовати толико у моралу, да се уиодобимо Богу. Онај, који не вргпи вишу страну моралног живота дакле еванђелске савјете, тај показује, да му мањка на љубави, тај ради против дужности. С обзиром на то човјек не може стјећи прекомјерних заслуга, којима би се могли туђи гријеси исплатити. Ако дакле човјек врши еван^елске савјете, врши дужност; и што у том правцу више напредује, то доноси њему самом већи степен блаженства. Онај, који не врши еванђелских савјета, а може их вршити, или да рекнемо богословски — позван је за то, тај смањује своје блажено стање, јер је знак, да не врши моралне заиовиједи с потребном љубави. Ми правимо дакле разлику између строгих заповиједи и т. зз. еванђелских савјета, — не као да ови не би били обвезни ни за једнога хришћанина, него само обзиром на то, да тих еванђелских савјета — као више стране моралности — није кадар сваки хришћанин извршити, јер за то треба особитих подвига, за то треба особите благодати. Ко посједује такву способност ту благодат Божју, томе је т. зв. савјет строга дужност. Извршење савјета дакле зависи од индивидуалних (душевних и тјелесних) особина човјечјих и нарочито од увјета његовог спољашњег живота. Очито је дакле, да слична стања не могу бити за све, него само за оне, за којв су та стања по њиховим индивидуалним способностима или по спољашњим увјетима живота нормална. Савјети и јесу такве увјетне заповиједи т. ј. заповиједи обвезне не за све, него за извјесне личности, при извјесним приликама. Нису сви способни, нису сви „позвани", да изврше један исти идеал, или да друкчије рекнемо: не могу сви вршити хришћанску моралност