Istočnik

Стр. 456

И С Т 0 Ч Н И к

Бр. 18.

Боље критике за доказ, да је ово дјело врсно, ие треба тражити. Но ми не намјеравамо овдје да »пронађемо« Прав. цркв. право Милашево, када су га већ и од нас културно напреднији народи »пронашли« и пожурили се, да га у драгоцјени врт своје научне књижевности пресаде. Ми ћемо се овдје ограничити просто па иревод дра Александра Песића, који не малу заслугу има у том што је схватио потребу, да се православно цркв. право и пред пеправославнн научан свијет изнесе. Доиста је то требало већ давно учинити, јер ваљда ни о чем не владају у страном несрпском и неправославном свијету тако сакати иојмови, неозбиљни и по православље управо уврједљиви назори: као о православл^у и каноничком праву православне цркве. Врсно дјело професора Ј. 21п8шап-а о православном брачном праву није широј публици приступачно, научно је и за стручњаке писано. Осим тога бави се само једним дијелом кан. ирава. У оскудици поиуларпо па ипак научно написаног дјела, шира, страна нублика је упућена, да своје знање о прав, цркви и њеном кан. праву из лексикона или из римокатоличких дјела црпи, а шта се ту све не подмеће прав. цркви — боље је прећутатиН Превод Милашевог права на њемачки језик нарочито је добро дошао страној нублици Аустро-Угарске монархије, гдје има врло много особа, које се по службеном положају свом баве са пословима сргтско-прав. народа у три митрополијске области, а досад су биле лишене могућиости, да без знања српског и руског језика темељно проуче канонско нраво нравославне цркве. Но осим тих службених особа, добро је дошао овај превод и страном научном свијету, иа и не стручној, али образованој публици, јер је од сад сваком ко хоће да учи и има смисла за штудију, без ио муке могуће, да се са канон. правом прав. цркве из чистог извора упозна. Ову врло важЕ1у околност можемо врсиоме и вриједноме преводиоцу захвалити. Што се превода тиче, г. др. Песић је добар зналац њемачкога језика, те су му изрази колико по духу сиитаксе њемачке, толико вјерни оригиналу, и то је најбољи доказ, да је свој посао с разумјевањем урадио. Грјехота би била прећутати, да родољубива српска књижара Пахера и Кисића у Мостару заслужује свако признање, што није жалила големога трошка, да се српско име и наука српска у страном свијету и с овим дјелом још боље упозна. Богу хвала стран свијет сад већ има доста лијеп појам о књижевним тековинама сриским, које су на стране језике преведене. Ама богословска књижевностп српска била је пред страпцима, нарочито Њемцима нотпуно непозната. Право је, да се гг. Пахеру и Кисићу призна, да је њиховим материјалним припосом омогућепо, да се књижевни гурмани у Бечу и Липиском са Песићевим лијепим преводом Милашевог црквеног права сладе и са основним установама прав цркве на част имена српског темељно упознају. Дим. ЈанковиЛ.