Istočnik

Бр. 18.

ИСТОЧНИК

Стр. 439

Хартман, живот, а уметност копија живота, религија даје и захтева живу реалност, уметност место реалности пружа „естетички привид". Према томе религијско осећање је истинско, истинитим преставама мотивисано осећање, док је естетичко осећање ид,еално, идеалним привидом реалности, који је само могућ, мотивисано осећање, и ово последње може само служити као проподевтично срество за изазивање онога првога али га никако заменити не може. Из тога се да извести закључак, да религија треба да помаже неговање религијске уметности ван цркве, али да уметност из саме службе божје треба избацити. Нека религијска уметност буде привлачна снага религије ван службе, нека јој се ту допусти гато је могуће већа слобода кретања, али служба божија као таква има само да служи озбиљном животу религијском, а у такав живот естетичка религијска осећања не спадају. Само трећа форма релагијског осећања, мистичко осећање, чини право религијско осећање. Доиста мистичк^ осећање је последњи и најдубљи основ религиозности, то је живи извор из кога извире цео религијска живот. Мистичко осећање исто је тако мало чулне природе као и естетичко, али док је естетичко осеНање чисто идеално, дотле је мистичко осећање реалан жив унутрашљи процес, а својом топлином, жаром и живогпћу оно се равна са чулним религијским осећањем. Сваки религијски геније црпао је слободу и снагу за уздигнућем над датим ступњем религијске свести само из овог осећања, мистичко је осећање исто тако стварачки принцип у религији, као што је естетичко у уметности. Али бага зато гато је на овај начин мистичко осећање последњи основ религијског живота не треба превидити његове тамне странеМистичко осећање је најнеодређеније и најнејасније од свих осећања и нигде неисказаност и неисказљивост осећања не налази јачег израза као у овом осећању. Ко се у своје мистичко осећање удуби тај гледа тако рећи у мрачни амбис, у коме ништа не може видити ни распознати или, што исто значи, он гледа у свеопгати сјај једне апсолутне светлости, која засењује његов вид. Истина је, да мистичко осећање свуколику религијску истину садржи у себи, ала оно то чини само несвесно и потребно је да му придође интелектуалиа функција па да ту његову имплицитну садржину учини експлицитном. Ако мистичко осећање не допусти интелектуалној функцији да вргаи ту своју улогу, онда се мистика религијског живота, која је иначе тако потребна, претвара у крајњи мистицазам. Мистичар хоће да живи само у свом непосредном осећању и неда разуму да ишта пра томе говори; тиме он личи на онога којл би више волио неразвијено јаје од потпуног