Istočnik

6р. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 489

цишканци. Је ли му све оригинално или не? Има ли што писано у стиховима и да ли је познавао дубровачко далматинску књигу? Код Ст. Маргитића ваљало се поближе упознати са предговором његове књиге: »Исповид крстијанска«. Ту бисмо сазнали о разграњеној употреби ћирилице у Босни и сусједним земљама, што је и побудило Маргитића, да пише књиге ћирилицом, јер их је такових мало било. Овдје је згода била, рећи што и о типу т. зв. »босанске ћирилице«, коју неки називају и беговским иисмом, јер су се њом наши бези служили све до најновијега времена. Тако су је употребљавали и фрањевци бар у приватном животу све до у ХУШ. в- и ако нијесу у посљедње доба смјели штампати књиге ћирилицом. Је ли било писаца, који су писали латинским словима и зашто ннје г. писац споменуо то ни једном ријечи? Поп Петар Вулетић, из Кастела, не спада овамо, него у далматинску књижевност, а можда ни Петар Кнежевић није у Босни радио. Да је г. писац ову двојицу овамо сврстао, биће да је потекло из површнога читања код Ог. Шурмина о. с. 121. Могло се најзад рећи, куд је пристала Босна од препорода српскога и хрватскога. Код Кајкаваца је било прилике да се гпто рече о протестантском покрету, који је противно латинизаторском раду римских свештеника подупро народни језик и литературу. Књиге су протестанти штампали за кајкавце у Неделишћу на добру грофа Ђурђа Зрињскога, а послије г. 1574. а прије 1586. била је основана друга штампарија у Вараждину. Књиге су гптампане — ћирилицом 1 )! — Кадаје г. ггисац споменуо међу дјелима Витезовнћевим »кронику«, то онда није смио пропустити старијега писца Антуна Врамца, чију је кронику Витезовић скоро а<1 Шегага употребљавао. И Рајић се користио овим дјелом пишући познату своју историју. Прије Витезовића ваљало је рећи коју о грофицн Катарини Франкопан, која је била одлична патриоткиња и одушевљавала се народним идејалима, те је писала малу књижицу »Путни товаруш«, јер се између свију језика »најмање хервацкога ово доба штампаних книг находи« 2 ). Интересантан и спомена вриједан је Ђуро Хабделић (| 1678.) са својим рјечником (01с1|опаг хрватски и латински) и осим осталих дјела са морално поучном књигом »Први оца нагпега Адама грех«. За овукњигу вели проф. Шурмип, да је једна од најбољих кајкавскога нарјечја. Предговор му је интересантан, јер видимо одатле, да је писац познавао и штокавски дијалекат. Но најистакнутији писац међу Кајкавцима је без сумње П. Ритер Витезовић. Знаменит је на филолошком пољу, јер је хтио да створи заједнички књижевни језик за кајкавце и чакавце Г. писац ово и не спомиње. У ту сврху писао је рјечник (1ех1соп 1а1то-П1упсит) и граматику (^гаттаНса сгоа(лса). Био је ватрен хрват, што нам доказује његова епска пјесма Одилење сигетско, али је заступао исту идеју, као и поп Ђуро Крижанић, те је пјевао нјесме у славу рускога цара Петра Великога. 0 кајкавцима је требало говорити непосредно пред илирским покретом, јер су га кајкавци и започели, те би тим био прегледнији овај развигак.

*) 1)г ИГурмин о. с. 129. 2 ) 1)г. Шурмин о. с. 130.

/