Istočnik

Стр. 468

источник

Бр. 19.

гијске диспозиције човекове у једноставном акту преставе, осећања и воље, у коме једна од ове три стране може да превлада. За окако схваћену једноставну религијску функцију људску мора се наћи и једно име, а ми ћемо је, вели Хартман, назвати вером (Сг1аиБе) држећи се првобитног значаја ове речи, по коме она значи заверити се некоме, дати му веру, а одбацујући њено уже значење, које ју узима у смислу интелектуалне вере. Вера је манифестација религијског односа у човеку и она очевидно само онда има значаја ако тај однос доиста постоји. Стварност религијског односа значи више од самог реалитета религијског објекта, јер овај последњи могао би постојати па да претпоставка човекова, да с њиме стоји у реалном односу, ипак буде фиктивна. Реалан однос постојаће ме^у њима само онда, ако оба дела улазе као саставви моменти у једну исту функцију, ако је дакле религијска функција двострана т. ј. за човечанску религвјску функцију је сопсН^о 8Јпе ^иа поп претпоставка да јој као корелат одговара божанска религијска функција. Прзма томе вери као једноставној људској религијској функцији мора с божанске стране одговарати такође једна једноставна религијска функција и чланању људске функције у три специјалне функције мора одговарати слично чланање божанске функције. Божанску функцију као целину ми ћемо, вели Хартман, назвати милотћу, имајући при томе у виду, да ова реч не сме бити својим значењем изједначе са милошћу откровења, које је само једна специјалпа функција њена. Вера и милост не смеју се сматрати као две сасвим одвојене функције, као два одвојена акта, већ се морају сматрати као две разне стране једне и исте функције, која је са људске стране вера а са божанске милост. Тако исто стави ли се цела делатност религијске функције на страну божанску, онда вера постаје чисто пасивни рефлекс њен у људском духу, а ако се сав активитет обратно стави на људску страну, онда Бог постаје идол без функције. Доиста и поред свих супротних теорија увек је побожни човек интелективно осећао једивство вере и милости, јер се је својом вером осећао Богом Богу подигнут. Претпоставка трансценденталног реалитета религијског односа и предмета религије чини, као што смо видели, нужни постулат религијске свести, и религнјска свест садржи ту претпоставку као унутрашње уверење своје пре сваког научног сазнања. Из тога излази да је њен психолошки извор други од извора научног сазнања. Извор њен је у самом извору религијске свести, у несвесном религијском нагону, који реализира религијски однос, према томе религијска свест има право што то уверење сматра као непосредно дело Божије, које