Istočnik

Бр. 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 515

доказ постулира Вога као милост откровења, која је иманентеа религијском току развића човечанства, јер би иначе ток развића, на чијем врхунцу ми стојимо, био илузија. Одредбе божанског бића, које проистичу из ових доказа, ове су. Бог као подлога објективног моралног светског реда преставља објективну правду, као подлога субјективнога субјекшивну правду, светост и милост, а као подлога апсолутнога моралног реда објективну светост и милост. Еао објективна правда Бог чини, да се објективни морални ред о^ржава и на супрот свију нарушења васпоставља, при чему идеја правде не захтева да ђобри него да добро успева, да зло а не зли пропада, она не захтева да добри за своја добра дела буде још и нарочито награђен а вли кажњен, јер тако схватити објективну правду значи још стајати на ирелигијском индивидуално евдемонистичном становишту. Као субјективна правда Бог се јавља у гласу наше савести и постаје аутономним моралним ваконом обавезним за све л»уде и доиста без божанске санкције општност и безусловна обавезност моралног закона чиста је илузија. Општност и безусловна обавезност моралног вакона пак пада за религијску свест уједно са њеним засновањем (ве^гип<1е<;8ет) у Богу као њеном једином могућем основу и у том засновању њеном (т. ј. моралне обавезности) састоји се светост Божија. Али савест се не јавља само у прописивању моралних закона, него она пресуђује и сопствено понашање човеково на основу ових закона, и као таква она је судеЛа правда (псћ1еп<1е Сгегесћ^кек) Божија. На послетку као милост Бог се јавља у давању снаге човеку да опажене моралне недостатке исправи и ојача у вршењу добра. Трећи од три наведена етичка доказа, доказ на основу тока развића религијске свести човечанства, покавује, да како милост тако и правда и оветост имају објективни значај. Сума субјективних религијских процеса у свима људима на име сама је за себе опет једна објективна чињеница, која преставља једну органску целину, и као таква она преставља процес реализације божанске милости у историји човечанства т. ј. морални светски ред постаје религијским редом сиасења (геИ§рбзе НеПзогсћшп^). У појму реда спаса субјективни и објективни морални ред спојени су уједно и схваћени као начини манифестације апсолутног моралног реда. Апсолутни морални светски ред није дакле ништа друго до телеолошки светски ред који се односи на човечанство, у њему се исцрпљује делатност Божија у колико се она односи на човека и у њој се дакле исцрпљује и Бог, у колико