Istočnik

Бр. 8.

ИСТОЧНИК

Стр. 121

воље своје покорава под своју власт, преноси он у исто вријеме у своје унутарње биће, репродуцира га у својој фантазији и поново оживљава у својем осјећању. Као свијет слика, као свијет звукова, као свијет опажања и осјећаја он га носи у самом себи. Сав спољашњи свијет налази одзива у мајушном свијету унутарњег бића човјекова и репродукује се ту у разноликим формама вјештачког приказивања у слици, тону и ријечи. Тијем духовним стваралаштвом човјек се уподобљава Творцу, те репродукцијом понова ствара свијет, који је прије њега створио велики Творац свијета. У тој разноликој дјелатности знања и практичне примјене његове, помоћу чега човјек влада свијетом и извршује се позив људски. Но човјек не припада само овоме свијету. 1 ) ЕВегов дух стоји на граници вишега свијета, који ирониче и у овај живот. Закони тога вишега свијета су другојачи од закона природног свакодневног живота. Наше назначење не ограничава се само на овај природни живот, не ограничава се на културу и њен прогрес. Ми имамо још и више назвачење, које је једино кадро дати духу нашем праву задовољштину. одводећи нас изван граница времена и простора, одводећи нас Вогу. Могу рећи, као што често и говоре, у данашње вријеме, да је питање о вишем свијету питање о надчулном. У данашње вријеме опажа се ваклоност, да се тај свијет не призна. Пред нама се откривају богатства овога свијета, да ми и нехотице долазимо у искушење, да овај свијет и јест све, што постоји, да се у њему налази све, што нам је потребно. Но порицање вишега свијета то је понижавање човјека. Тијем га лишавамо његоке властите круне. Јер круна његова и састоји се у томе, што се он уздиже у свијет духова, чији је Господ Вог, а откривење Исус Христос. Порицање тога је непризнавање унутарњег бића човјекова, јер се наша унутарња суштина и састоји у томе, што ми носимо у себи вјечност и што смо створени ради вјечности. Ту вјечност ми смо дужни уносити у овај пролазни свијет, како би га испунили вјечном садржином. Наше више достојанство састоји се у томе, што смо ми, налазећи се у овом пролазном свијету, назначени за вјечност т. ј. па Бога. Ми смо пророци и цареви овог пролазног свијета, као и свештеници вјечнога. Највећа узвишеност у нашем бићу Ј ) Успореди воеЉе : Зргиоће ш Ргока т. III. етр. 172,: „Човјек не би био најодличније биће на земљи, кад се не би од земље битно одликовао". Тако и Бер стр. 464.: „Није ли достојније ва човјека, да своје назначете уздизке, него што понижујући себе, признаје у себи само животне основе ? Нова наука је на асалост, жестоко ударила тијем правцем, који иде на ниже. Ја би рађе волио бити узвишен, него ли низак, и навешћу ријечи Канта: „"Човјек не може довољно високо мислити о човјеку". Нови вазори по томе предм&ту имају на против тенгенцију, да у вајљепшим бојама врикааву све животињске побудеу човјеку".