Istočnik

Сгр. 136

И С Т 0 Ч II И К

Бр. 9. и 10.

Г о в о р, који јв иреч. госиодин иарох Душан Кнежевић, гоеорио у горњо-карловачкој џркви на оиијелу иреминулог мишроиолиша зворничко шузланског Тригорија Живкови^а, дана 28. аирила 1909. Блажени владико! Отишао си нам далеко, браћи нашој српској у Восну поносну, да тамо као архијереј, као поглавица цркве послужиш и њој и народу свом, и већ мишљасмо, е нам се никада више вратиги не ћеш. Ал' Ти си се, ево вратио... Ваљда Те је повукло срце у крајеве ове, гђе си свјетлост сунца Вожијег угледао; ваљда Те је повукло срце овамо, да овђе легнеш у земљицу црну уза своје миле и драге покојнике; да отпочинеш тамо, у присјенку оне лијепе и питоме горе дубовачке, а на догледу и града овог милог Ти, и храма овог светог, из кога ћеш пошљедљи пут свој да учиниш, и завода оног тамо, школе оне раковачке, у којој си пунијех тридесет година савјеено и успјешно учитељевао и радио, и које си се на самрти сјетио. Оставио си духовну државу своју и паству милу, са којом Те је лијеп низ година савјесне и ревне службе архијерејске, и берићетног и корисног рада спајао и везао; оставио си, велим, тешка срца, ал' мирне савјести, јер ћеш моћи пред лицем Господњим лако о њима рачуна да положиш. Дошао си нам опет, ма нијеси овђе стран и туђ, и ако си подавно отишао одовуд; имаш Ти, блажеии владико, и ов^е пастве своје, још Вогу хвала доста бројне, која Те, истина са болом и тугом у срцу и души сада, ал' иначе свесрдно и објеручке прима, а та паства Твоја, — то су Твоји негдашњи ђаци, Јест, Твоји ђаци, Твоја духовна чада, која се Тебе са љубављу и поштовањем сјећају. А како да се и не сјећају свог савјесног, доброг, мудрог и праведног учитеља, старјегиине и управо родитеља, који је као мало ко умио, не само да препода ученику свом оно знање и науку, на коју је зван био, него и да свог ученика поучи и посавјетује; са странпутице на прави пут изведе; младеначку му ватру, младеначки жар сталожи и стиша; покара га, ако је потреба била, онако, благо, мило, родитељски; охрабри га и подигне, ако је клонуо и малаксао; одушеви га и задобије за школу, књигу, науку, рад, и за све, што је лијепо, племенито, поштено и љуцки. Ал' за то си и стекао, блажени владико, ријетку љубав, ријетко поштовање, ријетку приврженост ученика својијех, и не само онијех, које си учио истинама св. наше вјере, него и свијех осталијех, са којима нијеси могао већ по свом звању у тако тијесну, у тако њежну везу да до^еш. ГЈа нека Ти је у име њих свијех: и