Istočnik

Стр 240

ИСТОЧНИК

Бр. 15. и 10.

јавиле ученицима, да је Христос ускрсао и да су Га оне видјеле — Апостоли Све ТО СМатраху за неиСТИНу: икишл:а прд ни.чи мки лжл гллголи ид --ћ, и и: к^рорд^б' мг (Лук 24, 11); кад су ученици, који иђаху у Емаус, такође јавили другим Апостолима о јављању Исуса њима: и ни т-кма к^рм мша. (Марко 16, 13). Наскоро затим јавио се Ускрснули и осталим својим ученицима, и они у први мах мишљаху, да виде духа (Лука 24, 37). А Тома, који се не деси туде није вјеровао шта више ни опћем убјеђењу својих саученика, него је рекао: »лфе н< киж8 нл егш тзкм гкоздиннма, и клож^ пјјкхл л 10( гш кт, тзкм гкозднннма, н клож 8 рУк8 .иок> кг рирл егш, не к^рм« (Јов. 20, 25). Ово затезање у вјеровању о васкрсењу Христову, ова обазривост са којом настојаху да се убједе о ускрснућу, ова свједочанства, која су апостоли требали ради сопственог убјеђења — са сваком сигурношћу свједоче нам, да ако су апостоли, напосљетку, чврсто повјеровали, то значи, да су сазнали праву истину личним оевједочењем и убјеђењем. 2. Исто тако не може се тврдити ни вјеровати, да су ученици Христови имали намјеру, да друге обмањују, говорећи о ускрснућу свога Учитеља. Овоме нротивурјечи, прво, морални карактер аностолски. Да ли је могуће, да ће они хтјети обмањивати људе, који проповједајући прави морал и строг живот сами то потврдише својим начииом живљења? Огш проповједају презирање богатства — и сами по примјеру Спаситељеву, остављају све; они су били тако бједни, да су се поред трудова своје апостолске службе морали такође трудити својим рукама, да би стекли насушни хљеб. Проиовједају умртвљивање тијела и је ли могуће набројати оне подвиге, бједе и страдања, којима су они своје тијело у вријеме апостолске службе подвргавали? Проповједају смиреност — и поред свијех успјеха свога проповједања, они се не размећу, нити траже славе и хнале. Проповједају опраштање увреда — и они непрестано гоњени и злостављани не оптужују никога, нити вичу и ропћу на кога. Они налажу другима искреност и чистоту срца, — а сами са нечувеном искреношћу казују о својим недостатцима и слабостима, о ограничености ума свога, због чега не могаху појмити прије многе ријечи свога Учитеља о својој малодушности и кукавнчлуку за вријеме Његових страдања, о своме маловјерју и другом. И сад: да ли је могуће, да би такови људи имали намјеру, да друге варају? Овоме противрјечи, друго, и сама њихова проповјед. Они проповједају о ускрснућу свога Учитеља у оном граду, гдје је Он био распет; пред оним људима, који су видјели Њега и били узрочници Његове крсне смрти; проповједају иза педесет дана само послије догађаја васкрсења, кад су код свију биле још свјеже усиомене о животу и смрти Исуса Христа, и кад је, нрема томе, свакоме било могуће изобличити их због лажи. Они почињу проповједати у вријеме једпога од највећих празника, на који је сишао силан народ у Јерусалим, и то кжо из цјеле Јудеји, тако и са другијех страна; они су очекивали тај дан како би могли стуиити у борбу са хиљадама непријатеља својијех. А били се ово догодило, да су Апостоли имали намјеру друге обмањивати? Овиме противрјечи, треЛе, то, што Апостоли нијесу имали никакова повода, да се одлуче на ту замисао, напротив имали су разлога, да одустапу од нроповједања. У самој пак ствари, шта је Апостоле могло пагнати, да нроповједају о васкрсењу Спаситељеву, ако Он није васкрсао? Да ли пријашња љубав наспрам Њега? Но ова љубав морала би се претворити у мржњу: они би видјели сада у своме бившем Учитељу човјека, који их, преваривши нечувеном обманом, отрже