Istočnik

Бр. 15. и 16.

источник

Стр. 239

је на то и сам случај изазивао, и изобличивиш апостоле они би тиме могли скинути са себе сваку кривицу гледе убијства истинитог Месије, а уједно и пошљедоватеље апостолске могли би опет увући у своје стадо. И овде је узрок јасан: синедриоп није хтио то учинити зато, што се бојао, да мјесто Апостола, не изобличи самОг себе. Послије неког времена Апостоле поново извађају пред суд, и том приликом чланови синедриона, разјарени апостолском проповједи о ускрснуломе Христу, хтједоше их осудити па смрт (Дј. ап. 5, 33). Тад Гамалил, један знаменит фарисејски учитељ, даје овакав савјет: шетУпит* ш чмок-бк-н , н ихтдкит* тко лцк, кУд(Т-к Ш ЧМОК-{;К'к [ОВ^ТТ* [Ж ИЛИ Д^/10 (!(, ЦЛЗО|)НТ[А : /ГИ Ж( Ш Богл е^ТК, Н( Л10«(Т( р^зоритн то, ал н( кнкш и когоЕорцм ше))|1Ц 1[ Т![а (Дј ап. 5, 38—39). И шта бива ? Његов савјет прима и одобрава читав синедрион. Питамо: како се Гамалил усудио дати такав савјет синедриону, у корист Апостола, ако су чланови синедриона били тврдо убјеђени, да су апостоли украли тјело Христово? И још више, како је синедрион при таковом убјеђењу могао иримити савјет Гамалилов? Ако су они били непоколебљиви у вјеровању, да су Апостоли варалице: то је ли умјесна њихова напомена: да ли је ова проповјед од Бога?... Овим начином, ако игдје, то сигурно овдје, у лажном свједочанству на Апостоле солгд шпјмкдд (Пс. 26, 13). III. Сасвим је другојаче свједочанство Апостола о васкрсењу Христову. Овде ми видимо све знакове чисте и праве истине. 1. Апостоли се нису могли обманути у овоме случају. Они су савршено познавали Исуса Христа, јер су са Њиме живили око три и по године, и налазили се уз Њега без престанка. Дакле нијесу могли замјенути Њега са другом којом личноети, нити другога кога држати мјесто Њега. Ако би они говорили, да је само један између њих видио Господа послије Његове тјелесне смрти, тад би се могло мислити, да је исти видио утвару, или да је Христа замјенио са другим лицем. Но Апостоли тврде, да су сви видјели ускрснулог Христа, и да се Он шта више јавио једанпут светима својим, којих је било на броју пет стотина (в I. Кор. 15, 6). Можемо ли донустити, да се је толико многатво људи могло обманути и то једнаким начииом? Ако би говорили и сви Апостоли, да су видјели Господа само једаниуги ипак би се могло сумњати. Но Ускрснули, свједоче они, јављао им се вигае пута у току од *етрдесет дана, и то пекад само појединим, а некад и свима скупа, и пред њиховим очима узнио се на небо. При томе, кад се јављао Апостолима, Он се је са њима разговарао као гато нам свједочи св. Писмо, откривао им је тајне царства свога, које су они били дужни проповједати, предсказивао је ученицима својим шта ће им се догодити, и опредјељивао им је њихов будући рад. Он је шта више, да би увјерио ученике своје, јео са њима и пио, показивао им је своје рањене руке и ноге, своја ребра, која су била копљем прободека, дозвољавао им је на пошљетку да га могу опипати. И послије свега овога зар апостоли нијесу могли познати свога Учитеља? Зар су могли бити у неизвјесности? Треба примјетити, да и апостоли сами нису лако свему вјеровали. Они су осјећали сву важност истине Христова васкрсења и стога су свим силама настојали, да се о томе и чврсто увјере. Они се не поводе за првом вјешћу о васкрсењу Христову, не вјерују једап другом, не вјерују шта више у први мах ни самим својим очима, док се савршено о томе не освједочише. Кад су св. жене