Istočnik

ГОД. XXII/. СПРЛЈЕВО, 15. ЈНМУДРД 1910.

БР. I.

источник ЗВАНИЧНИ ОРГАН ВЕЛИКОГ ЦРКВЕНОГ СУДА ЗА ДУХОВНЕ ПОТРЕБЕ.

Власништво и наклада: ВЕЛИКОГ ЦРКВЕНОГ СУДА.

Одговорни уредник: свештеник Др. ТОМО ПОПОВИЋ, професор-катихета вел. гимназије.

ЗНЕеззванзагчш©.. Борба против пркве у Француској. Премда је ријеч о инославној цркви, сматрамо ипак занимљивом темом, да коју рекнемо о борби, која се годинама води против цркве и свештенства у Француској. -Та лијепа, богата, угледна и неспорно културна земља давала је западној цркви у особи својих владалаца светитеље. Папе су француске краљеве називали најхрншћанскијим владарима, и највјернијим својим синовима. По себи се разумије, да су вјерни синови своје цркве увијек стајали папи на расположењу, и одани били цркви и свегатенству њеном. У току многих година давали су значајна преимућства многобројним калуђерским редовима, који су се у Француској настанили и мало по мало врло обогатили. Први ударац цркви у Француској задала је револуција крајем осамнајстога вијека. У бурно оно доба, гдје су чак и крунисане главе врло јефтине биле, нападало се на све, што је било љепше и отменије него ли што су револуцијонари. Напало се дакле и на вјеру и цркву. Законом је изречено, да Бога нема. Празници су укинути, свештенство прогнано, иметак цркве заплијењен. Кад се бура утишала, не задуго сијнула је на француском небу сјајна комета. Јавио се Наполеон. Користећи се својом женијалности, прославио је француско име широм цијелога свијета. Но колико је био славан као војсковођа, толико је слабо марио за цркву. Цркву је сматрао само помоћним среством, да своју славу и моћ преко ње и њених служитеља још већом учини. Но уз то се није жацао да самога папу готово уапси а свакако понизи. Овакав обрт у особи францускога цара није остао без утјецаја на ниже слојеве друштва. Свештенство је почело да губи поштовање, за вјеру се слабо марило. Но отворено ипак није нико нападао на цркву, бар не од стране власника државних. Кад је иза Седана настало доба разочарања у Француској, и доба озбиљнога рада, почело се више пажње обраћати на унутрашње уређење земље, дакле и на свештенство. Властодршци су се ужаснули, када су примјетили, колико је