Istočnik

Стр. 114

ИСТОЧНИК

Бр. 8.

морално-разумној Личности. Слично чувство може се развијати у неком субјекту једино на темељу живих одношаја према највишој моралној Сили, иза претходнога размишљања о савршенствима њезипим и иза умнога посматрања њезине неограничености. Кад, на пр. представи себи човјек величипу Божаства, кад Га представља Суштаством бескрајним у свима одноглајима, апсолутним, — он се чуди и неказујв своје страхоиоштовање пред неизмјерно.сти и величином Творца, као Јединога »бескрајно великога«. (Пс. 147, 3). Затим, кад се мисао његова заустави на њему самом и неизбјежно му црта иоразну жалост његову, слабост и ништавило, — него обухвата чувство дубоке смјерности и ропске иокорности, а у свези са свијести о величини свемогућега Господара и потпуне своје одвисности од Њега — чувство страха , трепета, који каткад прелази до болешљиве, умирајуће потиштености. При помисли човјека, даље, да не може испунити дуга свога према Божаству, о честим нарушајима воље Божје, који вуку за собом гњев и казну грознога Госнодара, чувство ништавости, слабости и страха пред Богом буди се у човјеку ново чувство, да не може задовољити то властитим владањем, по том — рађа се у њему свијест о свом ирестуиу и жалости због ње, најпослије, чувство кривице пред Божаством и тежњом да ју ма чим заглади пред Богом, да ју уништи ма како и, измиривши се с Божаством, да Га поново склони на милост према себи. Овдје лежи коријен и почетак разних начина умилостивљавања Божаства и измирења с Њим, — од маловажних материјалних приноса до животињских и људских жртава укључиво. Јасна је ствар, да човјек не би никада осјећао ни смјерности, ни кривице пред Богом, ни страхопоштовања, ни поштовања према Њему и осталих чувстава, да није никада помишљао на Божаство и да Га није представљао себи живим и најсавршенијим личним Суштаством, — и то је пошљедица баш тога, што су како наведена тако и сва остала религијозна чувства обвезана својим поријеклом и развитком овакој или онакој представи човјека о личном божанско Почетку, које уз то има сва савршенства у највишој мјери и степену. Религијозно-расположени дакле субјект неопходно вјерује већ овако или онако у Личност Бога, можда сам не примјећујући тога и не желећи примјетити, и самим фактом свог религијозног расположења убједљиво говори, да он признаје биће божанске личности и да његово религијозно расположење стоји с таковом представом о Њој у свези. Зато и религија такога субјекта, који вјерује као психичко његово стање, као живи религијозни процес, неопходно се јавља његовом фактичком исповиједи најсавршеније личности Божаства. У томе, ко вјерује у реално биће Бога — Личности, не може се зауставити религијозни процес на наведеним осјећајима: он се развија и тако рећи разграњује у души вјернога човјека. С вјером у лично Божаство неизоставно се спаја и нада, а затим — и љубав. Свијест човјека о својој немоћи и слабости и представа његова о савршенствима свемогућега Божаства рађа увијек наду, да се може добити од Божаства надприродна помоћ, заштита, обрана. Гледајући духовно најсавршенијега Бога и размигпљајући о разним својствима Његовим, износе се пред ум човјечији, а овај се постепено приучава да вјерује, да је Божаство Његово, свемогуће и бескрајно — велико, а с тим и бескрајно — добро, милостиво. Створивши човјека из љубави према њему, Оно неће да он погине, напротив, кад човјек извршује његове заповиједи, вољу, Оно ће се нарочито старати, брииути за такога човјека, чувати га од несрећа и уопће промишљати о њему. Тако