Istočnik

Стр. 264

Бр. 17,

моле у себи и говоре: Господи иже иресвјатаго .... Сердце чисто созижди . . . . Господи иже пресв. твоего Духа .... Не отвержи мепе од лица .... Господи иже нресв. тв. Духа.. .. Благословен јеси X. Боже наш, Слава и ниње: Јегда снизшед јазики слија .... и т. д. Од свега овога нема ништа у старим издањима Евхологијона, нити у литургији из 1634. године, нити у рукописним литургијама, које су иам биле при руци. Шта више нема епиклизиса ни у Евхологијском кодексу из 14. вијека, гпто се чува у Маркијанској књижници, а којег смо пажљиво прегледали. Према том епиклизиса нема у старим литургијама, него га је неко у новије доба унио у састав литургије. Овака примједба могла је у једну богослужбену књигу само ушљед тога ући, што ју није црквена власт цензурирала. Ово већ и није погрјешка, него јерес, јер изостављање епиклизиса у догматику засиже. Наша црква учи и вјерује, да се предложени хљеб и вино „претвара у суштаство истинитога тијела и крви Христове дјејством сиетога Духа, ко?а (свештеник) иризива .... да сврши ову тајну молитвом . . .(Православно Исповиједање: одговор на 107. питање). Изоставити дакле призивање значи огријешити се о догмат. У овом истом грчком издању је наређено ђакону, да се иред: „Бонмем. Свјатаја свјатим" опаше у пакрст орарем. При ломљењу агнеца има и насликано упутство, како да се смјесте на дискосу четири разломљена дијела, но иначе ни овдје, ни у старом издању грчком нема оног опширног упутства за руковање с агнецом, што га имају славенски служебници. Има још и других разлика. Тако у овом издању је причешћивање свештеника и ђакона онако изложено, као у слав. служебнику, дочим у издању од 1753. бијаше као што смо видили, другчије. Иза: „Спаси Боже људи твоја" пред кађењем говори ђакон презвитеру: „Вознеси владико", на што свештеник кадећи изговара: Вознесисја на небеса Боже . . .. и т. д. 0 том позиву ђаконовом славенски служебници ништа незнају. Иза трећипут отпојаног: „Буди имја Господње" говори ђакон: Господу помодимсја, нашто свештеник благосиља народ с ријечима: Благословеније Г. тт вас .... и т. д. Ни то „Г, помолимсја" нема у слав. тексту, но има га у грчком служебнику и од 1753. године. 0 умивању руку иза употребе св. причешћа овај новији грчки служебник не говори. Ово су разлике само у служењу литургије Златоустове, а како у литургији Василијевој, тако и у појединим обредима има још и веће диференције. Узевши у обзир, да је оригинални текст св. литургије грчки: ваљало би се текста грчких служебника придржавати. Но кад видимо каква се догматичка погрјешка може увући у богослужбену књигу, коју није позвана власт прегледала, биће боље ако се држимо наших славенских служебника. јер смо код истих сигурни, да су сви с одобрењем надлежних архијереја свијета угледали, те у њима нема никаквих ногрешака — осим можда штампарских.