Istočnik

Стр. 276

источнмк

Бр. 18.

у поводу искуствених чињеница". Другим ријечима: то су људске формуле или теореми за тумачење појава у природи. Ја ове приговоре износим зато, јер се г. писац налази на становишту теистичком, те настоји пут показати, којим би требало ићи, да се створи мир изме^у вјере и природннх знаности. Ево шта каже у тој ствари један угледан римо -католички богослов: „Извор и норма свега што постоји, физичнога и духовнога поретка, је вјечни закон, 1ех ае1егпа. То су вјечне мисли (идеје) Божје, које треба да се реализију у креатури (створењу), вјечни илан свемирски. Из овога вјечнога закона истиче закон природнога физичнога поретка, 1ех паШгае, као и закон моралнога поретка". 1 ) .Тедно то, а друго, овим се начином и нехотице ограничава вриједвост каузалнога закова или принциаа. Вјечни закони, као вјечне мисли божје, јесу и остају вјечнима без обзира на човјеково умствовање. Човјеков их ум не ствара, него само чита из прчвилнога тока природних појава. Рећи за те законе, да нијесу вјечни, непромјењиви, значи посумњати или негирати егзистенцију вјечиих идеја божјих. До душе треба додати ово: Ако се узме у обзир вањска манифестација тих закона, њихово дјеловање у природи, онда ти закони занста нијесу, али само у том једином смислу, вјечни, јер није ни физични појавни свијет вјечан. Дакле само се за манифестације тих закона, а не за те законе, може рећи да нијесу вјечне. Ти су закони виртуално или латентно вјечни, а*ш се узима њихов одношај и њихово дјеловање у свијету, јер су сви закони природнога реда и поретка од вјечности садржани у вјечном умном узрочнику свију искуствено-природних појава. Исто је тако смјела тврдња, да „логички не смијемо изводити нужности природних закона ни из каквога мноштва појава". То би био онда случај или 1. ако логичко закључивање није правилно, већ нас оставља на цједилу; или 2. да природни закони не дјелују с нужношћу, па допуштају изузетке. То ни једно није могуће, јер теизам учи, да су и логички закони вјечни, и да природни физични закони дјелују непромјењљиво, с неодољивом нужношћу. Тако уче и непријатељи откривења, кујући из неодољиве нужности дјеловања тих закона аргументе против могућности Божјега откривења. То ћемо илустровати и с неколика примјера: Зар би се астрономска предсказивања и прорачунавања могла испунити на длаку, да не влада тај закон неодољиве нужности? Је ли могуће замислиги онај величанствени ред и поредак без неко1а непромјењива закона, који испуњава човјека страхопоштовањем према вЈечном узрочнику тога закона? — Исто су тако и логички закони непоколебиви. Човјеково је мишљење уређено 4 ) 1Је1)г!шећ с1ег Мога1Шео1о§1е у. Бг, X. Глпвептапп. 1?геШиг§ ш Бге1з§аи. 1878. § 22.