Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike), page 119

1071

крајине окупира, ма да је десетину споменица, лобила од Босанаца. да они неће ове окупације.

Конгрес је одредио да, Русија своју окупациону војску из Бутарске мора новући за 9 мјесеци, почињући од дана кад је уговор потписан, а за Аустро-Уугарску окупацију не вели ништа. Него она (Аустро-Угарска) сама од себе вели у прокламацији, коју је издала. народу, долазећи у Босну тод. 1578. јула мјесеца, да улази као пријатељ, да заведе ред п поредак, а не као непријатељ да осваја. Та окупација немила, је била не само Босанцима и у опште Србима, већ и Мађарима п Талијанима, па и свима словенским народима, изузимајући Хрвате, који су још од вајкада били изван себе за. окупацијом Босне пи Ерцеговине; неки грјешници веле, да је то зато, што желе тај народ похрватити, те тако "своју мајушну народност умножити. И Чеси су одобравали окупацију за то, да своју голему сиротињу засите у „златној Босни“.

Пошто су Босанци и Ерцеговци увидили, како су руска господа у сан-стефанском миру сасвим маћијски за. народ Босне и Ерпеговине радила, и шта је берлински конгрес за њих одредно. одма су се тешко вајкали и кајали што нијесу Андрашијеве реформе примили, које су даване још прве године устанка, дакле, кад је народ још у приличном стању био; јер посље рефорама, нуђених народ је још пуне двије п по године чекао у борби у туђинству и без рада, те је тако трећи дио Босне и Ерцеговине из темеља, опустошио и пропао.

(а доласком те окупације дошло је п ново разорење ових покрајпна : јер босански Мухамедовци одмах при прелазу аустр. војске у Босну, протестирали су прво писмено и усмено, а 54 тим на, скоро п са оружаном руком против окупације. Отпор тај показао је свијету плиткоумни рад државне господе, мудрих дипломата. Члан те мудре јевропске владе, гроф и аустро-угарски министар Андраши, рекао је берлинском конгресу, да ће Босну и Ерцеговину окупирати са два батаљуна коњаника и једном музиком. А кад војска уђе у Босну и наиђе на страховити отпор, видило се, како дипломате неувиђавно тврде и оно што незнају. Да, се те мале покрајине окупирају. морало се употребити преко 200.000 војника, јер устанак бијаше букнуо у свој Босни пи Ерцеговини противу окупације. Устаници су у обадвије покрајине прије свега оборили, п од чести поубијали, сву врховну политичну и војничку управу турску, као људе, који се држе султанове политике, па прогласили у Сарајеву привремену владу, састављену од Хришћана и Мухамеданаца. Босна је народна, а не султанова, узвикивали су они. Ко год се противио устанку, одређен је на смрт. Тек овом приликом бијаху се Хришћани и Мухамеданци прилично измирили и сложили. У Сарајеву на скупштини, која је држана у „бетовој памији“, братски су се договарали и Хришћани и Мухамеданци о начину, како да се одупру окупацији. Тад су говорили бесје де Хаџи Јамаковић и Хаџи-Лоја, у којима су рекли, да „од сада у Босни нема раје, већ само браће Босанаца; ко Хришћанина, рајом назове, одређен му је куршум у главу“. И једни и други били су одмах наоружани и за одбрану спремљени.