Istorija jednog francuskog seljaka

97

знамо шта господа раде, и што смо плашљиви као овце. Свака чиновничка рита, сваки напућени господичић до сад се натресао над нама. И сами смо били криви што су нас господа толико гулила до сад.

„Ко би, пошто господа растерају нашу скупштину платио порез, тај је издајник и невера, он издаје свога оца, своју мајку и своју браћу; а онај, који би пошао да купи порез, он је разбојник и арамија и њега треба умлатити као што се млате разбојници.

„Дар, царица и царев брат, кад видеше како смо се ми решили, стадоше плести свакојаке замке и преваре, и дар издаде наредбу, да се не скупљамо за три дана.

„Но ми сутра дан опет се екуписмо, не закачисмо се на господску удицу; било нам је жао да дангубимо. Дођемо ми до врата оне куће, где смо се обично окупљали, кад тамо, поређали се солдати па стоје. Овицир нам не да унутра, вели: уније ми заповеђено“. До беса, — пљунемо вам и на кућу, кад нам не дате унутра! Дигнемо семи те одемо у једну велику празну кућу, што се звала „манеж“ — ту су по некад господа од пусте залуднице играла се лопте. Ту нити је било столова, ни столица, све смо узајмили у комшилуку. Наш председник Баљи попне се на столицу те прочита два писма од ђенерала, Брезе. У тим се писмима говорило једно исто: заповедало нам се да прекинемо скушштину, само се у последњем писму још страшно претило, да ће бити триста ђавола ако не послушамо. Шосле нас Баљи запита, шта сад мислимо радити. Шта ћемо радити2г! Овако нам се превртало по утроби. А како не ћег! Нас амо пратио цео народ, а господа се овде с нама титрају, као да смо ми каква дечурлија. Звали нас

МОТОРИЈА СЕЉАКА 1