Istorija jednog francuskog seljaka

104

Ја сам то писмо много пута читао, и оцу Кристивору и свима нашим сељацима, и свима им је било мило, што Шовељ тако пише. Сви су мислили : „шта ли ће даље бити 2“

УаТЕ 0 том шта је даље било.

Већ сам вам испричао, браћо, како смо сиротовали до 1789. год. т. ј. док се не сазваше депутирци из целе земље. Причао сам вам какве су порезе и намете били ударили на нас чиновници и господа, казивао сам вам иза „рачуне господина Некера“, и за крађу из касе, па сам вам ито причао, како су код нас бирали депутирце, и како су господа с почетка ометала и кињила наше депутирце, а како су се после тргли, како је и сам цар запао у прпу кад наши, сељачки депутирци, подвикнуше. Мора, богме, да се плаши, јер смо ми народ, сила о .. : где ми навремо мора да пукне..

Ми емо били еп теини нашим депутирцима шта ће да израде за нас на скупштини. А рекли смо им, да ако се господа и цар стану противити нешто врцати, да им наши депутирци од наше стране припрете. Глад је још беснила код нас; сиротиња је копала корење, кувала га у води, па сетим зарањивала. Нама је било тешко до зла бога, а цар тера обес са нашим депутирцима !

Свуд но селима била је завладала нека стрепња и немир, сви су очекивали неку беду, али од куда ће доћи беда, то још нисмо знали. Највише су се били препали чиновници. Стали су трубити гласове, као да су у Паризу поапсили наше сељачке депу-