Istorija jednog francuskog seljaka

105

тирце и да ће их све казнити. Сељаци то нису веровали. „Али ако надари ђаво цара, јал царицу, јал' кога другог те почну сметати и прогањати наше депутирце, тешко њима! Знаду ли, несретници, да ћемо их све сатрти да-им траг не остане, знаду ли да ћемо све њине конаке и дворове попалити и разорити, све ћемо им разломити у парам парче, „од зла рода да није порода“. Нама је и онако доста наше сиротиње; па нека седе с миром, или ће кумити чуму да их умори, док им се ми наврземо. Ако им ми заваримо кашу не ће је прогутати. Пресешће им“ Тако је онда говорио разјарени народ.

Тако се то вучење клипка е господом продужавало још дуго и дуго. Много је недеља протекло. На послетку стиже и жетва. Ту се народ мало зарани. Од један пут тек пуче глас да господа разгоне наше „депутирце. То јебило баш некако око светог Илије. Други дан чусмо да се у Паризу побунио народи отео бастиљу. То је, знате, била проклета тавница, где су многе мушке и јуначке главе своје кости оставиле. Народни гњев разрушио је то проклето место, у коме су господа давила народне пријатеље. Чујемо ми да се народ дочепао и оружја и џебане. „Ајде“, помислим ја, „нека је срећно! Отпочиње се крвава игра, у којој ће господа у крв запливати“. Тешко, тешко, бесној господи и силеџијама кад букне освета, народна, кад плане гњев његов, кад из земље црна проври крвца и заплачу деца у утроби, кад им се стану враћати безакоња што их чинише над народом.

Ту ти онда народ и по нашим селима подигне буну. А како не ће, најпре сазвали наше депутирце а сад их разгоне. Ето како им ђаво није дао да седе : миром. Народ се код нас сав наоружа, ко чим може.