Istorija jednog francuskog seljaka

145

Некоме одбије руку, неком ногу, а неког довати преко среде и пресече га као свећу. Џа како звижде та проклета ђулад кад полете, да те стра увати.

И кад се човек помисли, за што су измишљени ти топови! За то да убијају људе. Дангубно им је видиш, било, да убијају једног по једног човека, но дај овако па преврни по десетину од један пут! Наше етарешине кад видоше како нас Немци сакате, командују нам „на јурише.... Ударише добоши, засвираше трубе, окупише још жешће да крше и начини се страшна вика и тутњавина, као да то гро. мови ричу; грме топови, грме пушке, мислиш, тој грмљави никад не ће ни бити краја. Сад се баши отпоче права битка. Немци, што су били посакривани по шумарцима, нагну бегати у варош, а ми удри за њима у потеру. Побегну они преко једне ћуприје, и кад су прешли, хтедоше да је подигну за собом, јер то је била тако угођена ћуприја, да се може подићи. Но ми пристигнемо, те не могоше да је дигну. Али кад тамо, а оно Немци затворили врата на граду, и сад осуше на нас пуцати. Шта ћемо саду. Врата. су била дебела и гвожђем окована и испречана полугама дебелим као рука. Ми продремо до врата па ту станемо, јер ни сами нисмо знали, шта ћемо сал2! Наши одонуд са ћуприје једнако прилолазе и гурају напред, једнако се гомиламо пред вратима, а не знамо куда ћемо. Они остраг навиру да се што пре сакрију под бедем од швапских танади, а ми опет што емо напред пред кашијом немамо куд да се помакнемо, те ти се ту начини такав кркљанац, тако гурање, мување и вика, да те стра увати. Овицири нешто вичу, ваљаде су командовали неку невољу, али ти се то у оној дреци ништа не чује. А Немци, боже, одо