Istorija jednog francuskog seljaka

176

зго, само сипљу куртуме на нас. Набрзо се код врата начини читава кула од поубијсних људи. Једни још јаучу и сетењу, други кркљају и моле да их убијемо, да се не муче, а погледаш — а оно се преврне и падне на њега други убијен, а на овога трећи, четврти.... итд., и тако за час претрпају оне још живе мученике. Коњи ржу, пушке грме, а густ дим тако уједа за очи, да ништа не видиш.

Тако смо се гњавили и викали док нама првима тек дотурише остраг неке секире и ћускије, и мити навалисмо да иставимо врата. Удри, удри, па их 60гме и истависмо. Јао, кад тамо за овим зидом још стоји други зид, други бедем, анањему опет велика гвоздена капија. Већ кад то видесмо, помислимо, да нам је већ дошао суђен дан; лепо ћемо сви изгинути, па то ти је. Но ту се досетимо и угодимо те довучемо наше топове и почнемо њима ломити врата. Разбисмо их брзо, и тада нагрнемо унутра и станемо Немце мтатити. Убијали смо их и на улици, и по кућама, и по качарама, и подрумима -— свуда. Много ли смо онда, боже, побили. Али шта ћеш, тако је на војеци; ако не ћеш да убијеш ти њега, убиће он тебе...

Тако емо ти ми освојили Спир. Ту смо у магацинима нашли доста свакојаке спреме и опреме: и брашна, и овса, и сена, и аљина, и обуће, и сваког добра, а нашли смо, вала, доста и праха и олова, пушака и свакојаког оружја. Све су то Немци били спремили за своје војнике, а ми лепо то покупимо и отправимо у наш логор у Ландау. Ту чујемо да су опет Немци на другој страни отели наше две вароши, а опет на другом месту наш је ђенерал Димурије потукао Немце. Кад народ у Паризу чује дасу неки наши ђенерали предали Немцима градове без