Istorija jednog francuskog seljaka

221

чео да губи сваку наду: „Ето, шта ћеш горе кад је већ и до тога дошло, да нам је главни ђенерал Бонапарта — тако је говорио једно вече. — До јуче није вредио више од једног упљувка, а гле данс већ издаје заповести нашим депутирцима. А шта су депутирциг — 'Та то је цео народ! Народа има много, сав дз се искупи на скупштину не може, с тога је тако и наређено да народ место себе праћа своје депутирце: а оно ти сад само погледај: устало једно напендечено ђенералче, па оно оће да суди депутирцима. Шта ми је тог Он мора да слуша наше депутирце, а не они њега..... И народ све то трпи и тледа!... О боже! Баш много може да трпи јадни народ. Требало би му само да се накашљг, да мрдне раменима, па сав овај гад да полети стрмоглавце“...

Тласови о војни све су нам чешће и чешће долазили: све је више писано о ђенералу Бонапарти, (Он је већ био завојевао много земаља; мислили смо да ако се скоро и мир учини. А мира ни од куда! Бонапарти је требала војна. Он је једнако хтео да се у рату одличава, да пљачка и да се велича, да граби велике чинове, да се о њему свуда говори и пише. Новине су биле пуне којекаквих Бонапартиних ситница: — куда је ишао у госте, где је ручао, куда се шета, с ким се у шетњи срео; о чему је говорио и још сто -"некаких залудница. Коме је требало да зна те ћоравштинег! — Ка да људи немају пречих послова, но да пељају у своју главу Бонапартине залуднице. Шовељ се смејао и љутио. „Та то Бонапарта не војује но иде те ара, — говорио је Шовељ. Он управо подбада војнике на грабеже: већ је награбио много милијуна, па сад кад нам се наврзе на врат; ох, ох, што ће да завиличи! Нема ти после белога