Istorija jednog francuskog seljaka

228

а сам тек мислим: „Не, куме мој!. Шовељ истину говори, а ја и ти — ми смо свиње!...“

На скоро чујемо да у Паризу мал нису убили Бонапарту. Возао се он тако по сокаку на интову, кад од један пут сретну га једне таљиге са бурадма. Бурад су била пуна барута, и тај се барут ту запали; То јенавлаш тако било угођено... Педесет и два човека погину на том месту, али Бонапарта опет умаче, јер његов кочијаш досетио се ђаволу, па умакао у оближњи сокак. После се тога исповрзе велика парница. Почну да истражују и ватају ко је наместио ту згоду Бонапарти. Прође тако две недеље, ја и Шовељ седили смо у дућану и правили вишеке од артије. Маргита беше отишла да намести децу да спавају. На један пут погледам ја, кад неки људи најурише се у наш дућан и ето их право нама, па држ... поваташе нас. Један, са дугим брковима, а о појасу му виси сабља, мора да је био начелник показа прстом на Шовеља, па вели: „Ево, овога ми и тражимо... уватите га!“ Шовељ сав побледи, па вели: „А за што да ме ватајуг — где вам је овлашћење 2“ — „Нема ту разговора; уватите га, вежите добро и крај.“ Ја једва дођох мало себи и доватих секиру. Начелник виде секиру па вели: „еј ти; буди мирнији, да не буде после ђаво крив!.... Дај овамо све кључеве од свију затвора што их имате! — Ви — окрете се војницима, одма да претресете најстрожије сву кућу; живо!“ Двојица ме нападну, један ме увати за грло, а други исчупаше из руке секиру. А Шовеља у то доба већ извукоше напоље, аон ми је отуд довикивао : „Не чупај се, Мишо: убиће те та зверад.“ То су биле последње речи које сам чуо од Шовеља. Мени свежу руке, излупају ме на