Istorija jednog francuskog seljaka

238

није добро за онога од кога трпе, онда долази ред на њега да и он трпи.

Да утече са острва никако није могао, јер је унаоколо свуд било море... Акоће, тако му и треба, било би штета, кад тај разбојник не би умр'о од разбојничке смрти! И наш је се Никола био умешао у разбојничку чету Наполеонову, па је и он као разбојник и умро; одрубили су му главу сатаром што се звала гиљотина. А моја сестра Јела већ зе тада била велика госпођа и позивала се кнегиња Марескова, 0 њој су чак и по новинама писали.

И кум на скоро умре. Пред смрт позове ме да му одем, даде ми неку савијену артију и промуца: „ово за Шовељеве унуке!“ После тога брзо умре. У артији је било написано, да нама оставља сву никољску земљу са свима зградама што су на њој. Велика му вала! Ја предам дућан брату, а сам се са Маргитом и породицом преселим на то имање. Кума Катарина и њена слушкиња живиле су заједно с нама. Често смо се тако сећали Шовеља и причали нашој дечици, како је њин деда био паметан, ваљан и добар...

Ето, браћа, моја се прича већ свршава. Много сам вам причао и казивао сам све редом како је било. Казао сам вам како смо најпре имали цара и силну _ тосподу, како су сва та господа много арчила и трошила, па су с тога морала да ударају на народ велике дације и порезе. Причао сам вам, да што год смо ми више давали тој нашој Француској господи, то су они све више искали, све веће порезе ударали, док и нама један пут не дотужа, те екочиемо и разатнасмо све те гусснице, које нас у мало не изедоше. Казивао сам вам, како је цар са господом шуровао,