Istorija jednog francuskog seljaka

29

вала од тога семена! Оћу и ја да посадим тај плод... Упамтите, браћо, моју реч; ако кроз три године сва наша парохија не стане сејати кромпир, ево, овде сам најтањи.“

Ето тако вам се прво кад нас почео да сеје кромпир. Ја сам баш онда тек и зазнао за овај свет. Нема, брате, ко се с људима не меша и ништа не __ учи, он баш, јадник, целог века мора да дура као кириџијски коњ. Погрби леђа радећи, па опет нигде ништа. А кад остари, онда му сви затворе врата: зајд ес богом,“ веле му, „живи како знаш!“..... Некако одма после богородичног покрова почнем ја одлазити оцу Кристивору у школу. А око месојеђа већ сам читао доста течно. Несрећа је била само то, што никако нисам имао када да учим целу годину. После Васкрса морао сам да оставим школу, па опет да идем куму да чувам говеда. Но ја и онда нисам заборављао књигу. Истерам тако стоку, а сам уграбим негде под дрветом сенку, па седнем и читам. У јесен, кад смо већ и престали да изгонимо стоку на пашу, ја опет пођем у школу — а до великих поста већ сам читао, писао и рачунао. Сви наши, кум и кума Катарина, па и наша слушкиња, сви су се радовали што сам ето и ја постао писмен. Понекад, у вече, кум се умори да чита новине па тек пружи мени. А ја, богме, читам, па све на глас. По нешто у тим новинама и разберем и разумем, а по нешто ама баш ни окучити.

Тако, на прилику, кад пишу по новинама како је ударена пореза на еб, е, то разумем! Један пут сам ишао у варош те сам куповао у суду сб, по грош оку. Код нас је тако било уређено, да само суд продаје сб, а на другом месту немаш је где купити. Још