Istorija jednog francuskog seljaka

32

Тако смо ми живели, док од један пут постаде министер Некер, па ти он лепо узе, те сведе све рачуне целе наше земље, и то баш све по правди, онако како је: где се колико трошило, где се колико примало и где колико пара не достаје. Па ти после он то све наштампа и то су се онда звали „рачуни господина Некера“. Пре је кум тако у вече све о Американцима причао и разговарао се, а сад Американце у запећак! Сад кум све рачуне Некерове прочитава и прорачунава, па тек се пљесне рукама и повиче: „Толико и толико на царски конак, па толико на царицу, па оволико на царску децу! па на манастире толико и толико, па на пензије ђенералима и саветницима толико; па плата министрима, војсци, чиновницима и свакојаким готованима толико. Е, људи, браћо, гледајте ви колико је то! Све милијуни, па милијуни, нема ти ту на мање! Ето куда се наше паре девају и куда их ђаво носи. Ал вала, кос ђаволом тикве сади о главу ће му се лупати. Гле ти, молим те, угурсуза!.... ,

Кум се по некад тако ражљути на то, да чисто ђипа од муке. Сва му се крв узмути, јадном. А, богме, и јесте било муке. Није ту, брате, ишло на паре или на грошеве, но све једнако на милијуне талира.

„Сад ја тек знам, вели кум, од куд код нас овака грдна сиротиња, све људи боси враште и од зиме и глади липсавају, а наша се земља сва упарложила и забаталила. Баш јес.... Сад ја тек видим, где му је мука.... Спротиња плаћа у касу пет стотина милијуна, па видиш и то је господи мало. Пет стотина им милијуна малог! — Ах сорту ли вам цитанеку!....“ „Јес, брате, то не ваља“, вели Шовељ. „Но опет ти ни мало није вајде што сад знаш, куда