Istorija jednog francuskog seljaka

54

да дођу у екушштину ваљани и поштени људи. Нека иду макар и прости, али само нека су поштени људи, нека су људи, који ће да кресну свакоме у очи. Не треба тамо слати којекакве улизице, који само преклапљу за господом, а не веља слати ни такве шуше, које господа за час заварају и заћуткају. Упамтите ово: праћајте у скупштину људе који ће, ако господа стану врдати, умети да им покажу песницу, т. ј. да позову народ па нека им он пресуди.“

Тако смо ти много и много које чега научили из тих књижица.

У то време морао сам и ја много да се напатим и најадикујем. Добијем један пут писмо од брат Николе; он писаше да је већ постао наредник, па како ти се, мој брајко, он тим поносаше.

Овако нам је писао: „Љубазни мој оче и мајко! Ја сам Фала богу жив и здрав и вама то исто желим. Ја овде живим лепо! моје ме старешине воле и награђују. Можда сте већ и чули шта се овде ради. Овамо се побунио народ. Нас су били пратили да умиримо побуну. Без престанка смо цели дан, одјутра па до мрака, тукли сељаке и друге раднике. Били смо их чим доватимо: и кундацима, и тесацима, и куршумима! (Ето чим се тај гад поноси!) Много смо помлатили тога гада. (Олушајте само! то он тако народ зове). Баш ће добро запамтити кад су се побунили. Таки смо ти ми војници... кад нам рекну „напред“, ми идемо, кад нам рекну удри, а ми бијемо. Ја бих одавно већ био официр да сам писмен. Но и овако баш не очајавам. Нека ми да бог здравље, дотераћу ја далеко. У здрављу, љубезни очеи мајко, позравља вас срдачно ваш син Никола.“

Мајка се радовала Николином писму, а мене је