Istorija jednog francuskog seljaka

58

било стид да га покажем куму. Али није ми помогло, морао сам да га дам куму. Чуо он, да смо добили од Николе писмо, па је искао да га он сам прочита. Прочита он писмо па вели: „Етоти момка, алал му вера; баш му нема пара! Е, гледај ти молим те каква је то уља и чапкун постало. Бре, да ми је дати ја судим, гаду ни један ! Видиш, молим те, да му нареде његови ћорави овицири и ђенерали он бим на оца пуцао!“

„А гле, молим те“, рече Шовељ, „пами нисмо ни читали у новинама, да су они тамо у вароши искасапили народ, дакле они то крију и таје, значи боје се. Али нема, нема више, силна господо, не ћете умирити буну; војника ми се баш сад слабо бојимо. Шта може да учини неколико иљада војника кад скочи сав народ као један човекг Само сад треба народ добро да се одупре и да се свуд побуни, па ћете ви видети вашега бога. Већ је почео парод да млати полицајце где год их увати; доста сте већ пировали и ждерали, сад ће и вама настати „црни петак“,

Шовељ је, богме, баш погодио. Нама је било суђено да видимо велика и славна дела. Свима нам се чисто некако предсказивало, да ће нешто ново наступити. И најгори сирома и јадник онда се некако разјуначи, подиже главу и слободно погледа на све око себе..... Глад је једнако беснила. Жалос је била погледати сељаке, гола кожа и кости. Ударила је така сиротиња какве код нас никад није било. А наш крај рачунао се бајаги у богате крајеве. Знате ли да смо један другом отимали залогаје из уста2! Сиротиња је чепркала снег, па је отуд копала свакојако корење, да се камен зарани. Леб смо месили